„Zašto si opet tako rano budna, mama?“ čujem glas svoje ćerke iz kuhinje, dok tiho pokušavam da napravim kafu. „Navika, Ana. Znaš da sam celog života ustajala u šest.“ Zastajem na trenutak, gledajući kroz prozor u praznu ulicu. Nekada sam u ovo vreme bila na putu do biblioteke, spremna da otvorim vrata sveta knjiga za decu iz komšiluka. Sada, posle četrdeset dve godine, moj svet je stao unutar četiri zida mog stana na Novom Beogradu.
Kada sam otišla u penziju, svi su mi govorili: „Sada ćeš konačno uživati! Putuj, čitaj, odmaraj se!“ Ali niko nije pomenuo tišinu koja nastaje kada nestane vreva i gužva svakodnevnog života, kada te više niko ne pita za mišljenje, kada ti telefon ne zvoni danima. Prvih nekoliko nedelja pokušavala sam da popunim vreme – sređivala sam stare fotografije, čistila police, čak sam pokušavala da naučim da pletem. Ali osećaj praznine je postajao sve jači. Najgore je bilo kada sam shvatila da više nisam potrebna. Da sam postala nevidljiva.
Moj muž, Ivan, je u penziji već pet godina. Pronašao je svoju rutinu – šah u parku, kafa sa prijateljima, povremeni pecanje na Savi. „Ne možeš stalno biti korisna, Marija. Pusti to, zabavi se!“, govorio bi mi, ali nisam znala kako. Naša ćerka Ana ima svoj život, posao u banci, dvoje male dece. „Mama, dolazi češće, treba mi pomoć oko dece!“, govorila bi, ali kada bih došla, osećala sam se kao smetnja. „Ne tako, mama! Danas se to radi drugačije!“, ispravljala bi me kada bih pokušala da pomognem oko unučadi. Osećala sam se kao da sam iz nekog drugog vremena, kao da više ne znam kako da budem ni majka ni baka.
Jednog jutra, dok sam prebirala stare knjige, pronašla sam pismo koje mi je pre dvadeset godina napisala studentkinja u biblioteci. „Draga tetka Marija, hvala ti što si mi pokazala da knjige mogu biti moji najbolji prijatelji.“ Suze su mi navrle na oči. Da li sam tada bila važna? Da li sam ikada bila potrebna?
Pokušala sam da razgovaram sa Ivanom. „Osećam se izgubljeno, kao da više nemam svrhu.“ Samo je slegnuo ramenima. „Znaš, Marija, svi prolazimo kroz ovo. I ti ćeš.“ Ali nije prošlo. Počela sam da izbegavam ljude, čak i svoje prijatelje iz biblioteke. Nisam želela da budem ta koja stalno kuka.
Jednog dana, dok sam šetala kraj reke, srela sam staru koleginicu Vesnu. „Kako si, Marija? Nedostaješ nam u biblioteci!“, rekla je iskreno. „Ko još misli na mene?“, odgovorila sam, a ona me je ozbiljno pogledala. „Znaš, deca te često pominju. Pitaju kada ćeš ponovo doći u čitaonicu. Nisi zaboravljena. Samo si se povukla.“
Te reči su me jako pogodile. Možda sam sebi oduzela pravo da budem potrebna. Možda sam se prebrzo predala osećaju da sam suvišna. Te večeri, dok sam sedela za stolom, Ivan je gledao televiziju, a ja sam razmišljala o Vesninim rečima. „Šta ako pokušam ponovo? Šta ako ponudim da budem domaćin dečjih pričalica u biblioteci?“
Sledećeg jutra, skupila sam hrabrost i pozvala direktorku biblioteke, gospođu Ljiljanu. „Marija! Mnogo mi nedostaješ! Znaš li da nemamo nikoga za subotnje pričalice? Deca te stalno pitaju!“ Osetila sam kako mi srce ubrzano kuca. „Mogu li doći ove subote?“ pitala sam, a ona je uzviknula: „Naravno!“
U nekoliko dana pre subote, bila sam uzbuđena kao dete. Ivan me je zadirkivao: „Pogledaj naše bibliotekarke, ti ćeš opet biti glavna!“ Ana je bila srećna: „Mama, to je sjajno! Možda ćeš i mene naučiti kako da čitam priče deci.“
Kada sam ušla u biblioteku, deca su potrčala ka meni. „Tetka Marija! Ispričaj nam onu o vuku i sedam jarčića!“ Smejala sam se, osećala sam se živo, kao da sam se vratila sebi. Posle pričalica, Vesna mi je prišla. „Vidiš? Nisi za penziju, Marija. Ti si za ljude.“
Polako sam počela da vraćam svoj osećaj svrhe. Počela sam da volontiram u biblioteci, pomažem deci u čitanju, organizujem radionice za penzionere. Upoznala sam novu prijateljicu, Nadu, koja je takođe osećala kao da je izgubila svoje mesto u svetu nakon što je ostala sama. Zajedno smo pokrenuli mali klub knjiga za starije osobe. Svake nedelje bismo se okupljali, čitali, razgovarali, smejali se i plakali zajedno.
Moja porodica je primetila promenu. Ivan je bio ponosan, Ana je češće dolazila sa decom, a unuci su me molili da im pričam priče za laku noć. Ponovo sam se osećala potrebno, ali na drugačiji način. Naučila sam da nije važno koliko imaš godina, već koliko si spreman da se daš drugima.
I danas, kada se rano probudim, više se ne osećam prazno. Imam razlog da ustanem iz kreveta. Imam ljude kojima je stalo do mene. I pitam se – koliko nas još uvek sedi u tišini, misleći da su suvišni, a u stvari samo čekaju da ih neko pozove? Možda je vreme da mi budemo ti koji će napraviti prvi korak. Šta mislite, da li je ikada prekasno da se pronađe novi smisao?
