Moja ćerka, Ema, imala je šest godina kada je poginula u saobraćajnoj nesreći. Tog sudbonosnog dana, Mark, moj muž, vozio ju je na školsku priredbu. Drugi automobil je prošao kroz crveno svetlo i snažno ih udario sa strane suvozača. Ema je umrla u kolima hitne pomoći. Mark je nekim čudom preživeo.
Tuga se uselila se u sve, a bol nije bledeo niti zarastao s vremenom.
Mark se s tim nosio drugačije. Zakopao se u posao. Radio je dugo. Ponekad sam se pitala da li beži od toga ili pokušava da zakopa nešto u sebi. Prestali smo da pričamo o Emi posle nekog vremena, jer je izgovaranje njenog imena bilo kao ponovno otvaranje rane.
Tako je prošlo deset godina. Na kraju, osetila sam kao da je disanje postalo malo lakše. „Mislim da još uvek želim da budem roditelj“, rekla sam Marku jedne večeri za trpezarijskim stolom. Zurio je u svoj tanjir. „Da.“ I ja takođe.“
To je bio prvi pravi razgovor koji smo vodili godinama. Nedeljama smo razgovarali o usvajanju. Onda, jedne večeri, nakon još jedne duge diskusije, odlučili smo da usvojimo! Prvi put posle toliko godina, osetila sam to u srcu. Osmehnula sam se prvi put posle onoga što mi se činilo kao večnost. Dok je Mark bio na poslu sledećeg dana, nisam mogla da čekam. Otvorila sam laptop, pronašla sajt za usvajanje i počela da skrolujem.
Bilo je toliko lica. A onda sam je videla.
„Ne...“ šapnula sam dok mi se ruka zamrzla na mišu.
Devojčica na fotografiji je izgledala kao da ima pet ili šest godina, imala je crvene lokne, pege preko nosa i jarko plave oči. Srce je počelo da mi lupa. Nagnula sam se bliže, zadržavajući dah. „Ovo nije moguće!“
Kliknula sam na profil. Devojčica je imala drugačije ime i detalje, ali njeno lice... bilo je kao da je neko fotografisao moju Emu i postavio je na tu stranicu!
Nisam razmišljala niti oklevala. Poslala sam zahtev odmah. Koordinator me je pozvao u roku od sat vremena i zakazao naš prvi sastanak.
Kada se Mark vratio te večeri, rekla sam: „Moraš ovo da vidiš“, povlačeći ga ka laptopu. Okrenula sam ekran prema njemu. Kada je video fotografiju, zamrznuo se, ali samo na trenutak. „Vidiš je, zar ne?“, upitala sam, glas mi je drhtao.
Trepnuo je, a zatim skrenuo pogled. „To je... To je samo dete koje liči na našu bebu.“ „Umišljaš stvari.“
„Samo dete?“ Neverica mi je preplavila glas. „Mark, to je Ema!“ Bila sam zapanjena njegovim tonom, ali nisam se raspravljala.
Zatim je prošao pored mene i ušao u spavaću sobu.
Stajala sam tamo, gledajući u prazan hodnik. Ali već tada sam znala da to neću tako ostaviti. Morala sam da saznam istinu. Sledećeg dana, odvezla sam se do sirotišta dok je Mark bio na poslu.
Kada sam stigla, zgrada je izgledala toplo i prijatno. Član osoblja me je poveo niz hodnik i u kancelariju.
Direktorka, gospođica Džejmson, pozdravila me je sa ljubaznim osmehom. „Ti mora da si Kler.“
„Da“, rekla sam. „Hvala vam što ste me primili.“
Nisam gubila vreme. Izvadila sam telefon i pokazala joj fotografiju.
„Ova devojčica“, rekla sam, „izgleda baš kao moja ćerka koja je umrla pre 10 godina.“ Čim je gospođica Džejmson videla fotografiju devojčice u poređenju sa Eminom, njen izraz lica se promenio. Pogledala me je.
„Znaš nešto, zar ne?“ upitala sam.
Onda je rekla: „Pa, znala sam da ovo neće ostati skriveno zauvek i da će jednog dana cela istina izaći na videlo.“
Jeza me je prošla kroz telo.
„Koja istina?“ upitala sam, glasom jedva čujnim.
Džejmson je pokazala na stolicu. „Molim vas, sedite. Ono što ću vam reći može vas šokirati.“
Brzo sam sela. Direktorka je uzdahnula. „Nisam znala da ste umešani u ovo.“
Oklevala je, pa nastavila. „Naš dom je sarađivao sa lokalnom bankom sperme. Ponekad, kada potencijalni roditelji ne nađu vezu sa detetom ovde, upućujemo ih tamo kao alternativu.“
„U redu...“
„Ali nedavno“, nastavio je Džejmson, „došlo je do skandala u vezi sa tom ustanovom.“
„Kakav skandal?“
Odmahnula je glavom. „Komplikovano je i ozbiljno.“ Već smo počeli da prekidamo veze sa njima.“ „Pa zašto mi onda ovo govorite?“ navaljivala sam.
Pogledala me je. „Zbog te fotografije. Mislim da treba da čuješ ostatak od nekoga ko zna više. Imam izvor koji je tiho sarađivao. Vrati se sutra u 14 časova. Organizovaću sastanak.“
Zurila sam u nju, misli su mi jurile. Onda sam klimnula glavom i ustala da odem.
Kući sam vozila u bunilu, ništa nije imalo smisla.
Skandal? Banka sperme? Devojčica koja je izgledala potpuno kao moja mrtva ćerka?
Kakvu sam istinu trebalo da otkrijem? Kada je Mark stigao te večeri, rekla sam mu sve.
Očekivala sam zbunjenost, možda zabrinutost, ali ono što sam dobila bio je bes.
„Nećeš se vraćati tamo“, rekao je odmah.
„Šta?“
„Ovo ide predaleko!“ rekao je, podižući glas.
„Mark, postoji devojčica koja izgleda potpuno kao Ema! Zar ne želiš da znaš zašto?"
„Ne!“
Zurila sam u njega. „Zašto ne?“
Provukao je ruku kroz kosu, koračajući. „Jer će ti kopanje po ovome samo... pokvariti glavu.“
„Već mi je glava zbrkana!“, odbrusila sam. „Trebaju mi odgovori!“
„Samo prestani, Kler.“
„Ne mogu.“
„Onda mi treba malo vazduha“, promrmljao je Mark, hvatajući ključeve.
„Čekaj!“
Ali on je već bio napolju.
Te noći sam ležala u krevetu, gledajući u plafon, ponavljajući sve u sebi i ništa od toga nije delovalo kako treba. Zvala sam muža više puta. Nije se javljao.
Tog jutra sam se probudila sama. Činilo se da sam zaspala. Krevet je bio nedirnut na njegovoj strani. Uspravila sam se, zbunjena, a zatim prošla niz hodnik.
Vrata gosteinske sobe su bila odškrinuta. Unutra, očigledno je neko spavao u krevetu.
Zašto bi spavao ovde?
Čudan osećaj mi se slegao u grudi.
Na trenutak sam razmišljala da otkažem sastanak, ali onda sam u mislima videla Emino lice i devojčicu sa veb-sajta. Brzo sam se istuširala, obukla i uzela ključeve.
Stigla sam 10 minuta ranije. Sirotište je izgledalo isto kao i prethodnog dana, ali nisam osetila tu toplinu dok sam ulazila.
Jedna zaposlena me je prepoznala. „Došli ste da vidite gospođicu Džejmson?“
Klimnula sam glavom.
Odvela me je do direktorove kancelarije, lagano pokucala, a zatim otvorila vrata. „Ona je ovde.“
„Hvala vam“, rekla je gospođica Džejmson iznutra.
Ušla sam. Džejmson je sedela za svojim stolom, a pored nje je bio mladić, možda u ranim dvadesetim. Izgledao je nervozno.
„Kler“, rekla je direktorka nežno, „ovo je Čarls.“
Lagano mi je klimnuo glavom. „Zdravo.“
Pozdravila sam ga i sela. „Rekla si da ima odgovore.“
Direktorka je sela. „Zaista.“
Čarls se nakašljao. „Ja... nisam znao za vas, ali kada mi je gospođica Džejmson rekla za vašu ćerku, shvatio sam zašto je ovaj sastanak morao da se dogodi.“ Čarls je pogledao Džejmsona, pa ponovo mene. „Postoji obrazac. U poslednjih pet godina, postojao je donor. Crvena kosa. Pege. Plave oči.“
Zastao mi je dah.
„Dao je mnogo donacija“, nastavio je. „Mnogo više nego obično. U početku niko to nije dovodio u pitanje. Prošao je sve zdravstvene preglede. Snažan profil. Dobra genetika. Ali onda... stvari su počele da postaju čudne.“
„Čudne kako?“, naglasila sam.
„Porodice bi dolazile sa specifičnim zahtevima, sa različitim poreklom i preferencijama. Ali nekako, mnoge od njih su završile sa decom koja su izgledala kao donor, čak i kada to nije bilo ono što su tražili.“ Grudi su mi se stegle.
„Nije imalo smisla“, nastavio je Čarls, „dok nismo saznali da je vlasnik objekta umešan.“
Džejmsonov izraz lica se stvrdnuo. „Vlasnik je davao prioritet svojim uzorcima, ubrzavao njihovu obradu i ignorisao zahteve klijenata.“
„Zašto?“ upitala sam.
Čarls je oklevao. „Zato što je u vezi sa njim.“
Trepnula sam. „Šta?“
„Favorizovala ga je“, rekao je. „Koristila je njegove donacije u odnosu na druge. Izmaklo je kontroli. Sada ima desetine dece. Možda i više.“ „I neka od te dece“, dodao je Džejmson, „završila su ovde. Roditelji su shvatili da nešto nije u redu. Neki nisu mogli da se nose sa tim. Neki su zahtevali odgovore. Drugi su jednostavno... otišli.“
Ruke su mi drhtale. „Devojčica koju sam videla...?“
Čarls je klimnuo glavom. „Devojčica na veb-sajtu sirotišta je jedna od njih. Došla je preko naših evidencija. Ne mogu vam dati imena, ali mogu vam reći ovo... došla je od tog donora.“
Teško sam progutala. „Dakle, kažeš... da postoji čovek koji ima... šta, desetine dece koja sva izgledaju isto?“
„Manje-više, da“, rekao je Čarls.
„I moja ćerka...“ Glas mi je pukao. „I ona je tako izgledala.“
Nijedno od njih nije progovorilo. Polako sam ustala. „Hvala vam.“
Džejmson je izgledala zabrinuto. „Kler, jesi li dobro?“
„Ne“, rekla sam iskreno. „Ali morala sam ovo da čujem.“
Čarls se nelagodno pomerio. „Žao mi je.“
Još jednom sam klimnula glavom, ali dok sam izlazila iz te kancelarije, jedna misao mi se ponavljala u glavi, glasnije od svega ostalog...
Ne sećam se vožnje. U jednom trenutku sam napuštala sirotište, a u sledećem sam bila parkirana ispred Markove poslovne zgrade. Zurila sam u ulaz kroz prozor auta. Ali duboko u sebi, znala sam. Nešto u meni je već povezalo tačke. I bila sam prestravljena od onoga što ću potvrditi. Recepcionarka se osmehnula kada sam ušla. „Kler! Zdravo!“
„Zdravo“, rekla sam, nateravši se da se osmehnem. „Je li Mark tu?“
„Jeste. Želiš da mu javim da si ovde?“
Brzo sam odmahnula glavom. „Ne, ne. To je iznenađenje.“
Ona se osmehnula. „Slatko. Uđi.“
Noge su mi bile teške dok sam hodala hodnikom. Kada sam stigla do vrata njegove kancelarije, oklevala sam. Zatim sam ih otvorila. Mark je podigao pogled sa svog stola i zurio širom otvorenih očiju.
„Kler... šta radiš ovde?“
Zatvorila sam vrata za sobom. Nekoliko sekundi sam ga samo gledala. Njegovu crvenu kosu, pege i plave oči.
„Zašto si donirao svoju spermu?“ tiho sam upitala.
Reči su pale kao bomba. Mark je naglo ustao. „O čemu pričaš?“
„Razgovarala sam sa nekim iz banke sperme. Dali su mi tvoje ime.“
Taj poslednji deo nije bio istinit, ali Mark to nije znao.
„Kler...“
„Koliko dugo se već time baviš?“ prekinula sam ga.
Počeo je da korača. „Nije to ono što misliš.“
„Onda objasni!“ odbrusila sam. „Jer trenutno izgleda kao da stvaraš decu sa strancima!“
„Donirao sam. Drugačije je.“
„Drugačije?!“ nasmejala sam se. „Reci to deci koja postoje zahvaljujući tebi!“
Prestao je da korača i pogledao me „Uradio sam to za Emu.“
„Šta?“
„Mislio sam... ako bih nešto svoje dao... možda... možda bi neko imao dete koje bi ličilo na nju.“
„To nema smisla.“
„Znam!“ viknuo je. „Zvuči ludo, ali nisam mogao da je pustim, Kler! Jednostavno nisam mogao!“
Suze su mi napunile oči. „Dakle, odlučio si da je zameniš?“
„Nisam je zamenjivao!“ Samo... morao sam ponovo da je vidim, čak i ako to nije zaista bila ona.“ Odmahnula sam glavom, povlačivši se unazad. „To nije tuga. To je opsesija. A vlasnica banke sperme, jesi li i sa njom tugovao?“
Trznuo se.
„Nije ništa značilo“, rekao je Mark. „Jednostavno... desilo se. Napravio sam greške, ali sada ti kažem, ne volim je. Volim tebe.“
„Trebalo je da odeš na savetovanje“, rekla sam tiho. „Mogli smo zajedno da ovo prevaziđemo. Umesto toga, lagao si, varao i donosio decu na svet pod lažnim izgovorima pet godina!“
„Nisam želeo da ode ovako daleko“, očajnički je rekao Mark. „Ona je stalno insistirala na još uzoraka, govoreći da će to povećati šanse. Nisam jasno razmišljao. Kler, molim te. Možemo ovo da popravimo.“
Polako sam odmahnula glavom. Suze su mi klizile niz obraze, ali mi je glas ostao stabilan. „Uništio si nas, Mark, u trenutku kada si izabrao sve ovo umesto iskrenosti.“ Završila sam.“
A onda sam se okrenula i izašla. Recepcionarka je mahnula dok sam prolazila. Naterala sam se da se osmehnem i uzvratila mah.
Napolju sam ušla u auto, zatvorila vrata i konačno udahnula. Zatim sam uzela telefon i pozvala broj.
„Zdravo“, rekla sam kada se linija spojila. „Moram da zakažem sastanak. Želim da što pre započnem proces podnošenja zahteva za razvod.“
Recepcionarka na drugom kraju je odgovorila: „Naravno. Dozvolite mi da dobijem vaše podatke i zakažem sastanak.“
Prvi put u deceniji više nisam jurila za prošlošću. Birala sam sebe.
