Živela sam 37 godina sa uverenjem da mi je majka umrla onog dana kad sam se rodila: Kad sam u bakinoj fioci pronašla pisma, vrištala sam na sav glas

Imam 37 godina i gotovo ceo život živela sam sa uverenjem da mi je majka umrla onog dana kada sam se rodila. Tako mi je govorila baka. Govorila je tiho, bez mnogo detalja: "Bila je slaba, srce joj nije izdržalo." Naučila sam da ne postavljam pitanja. Naučila sam da prihvatim odsustvo kao činjenicu.

Šest meseci nakon bakine sahrane i dalje nisam imala snage da raspakujem njene stvari. Soba je stajala zaključana, kao da je samo izašla do prodavnice i svakog časa može da se vrati. Mama me je (baka me je odgajila, nju sam zvala mamom) svakodnevno podsećala da to moram da uradim.

Jednog dana sam uzela slobodne dane, kupila velike kese za smeće, pojačala muziku da ne bih previše razmišljala – i otvorila vrata.

Miris prašine, starosti i njenog prepoznatljivog parfema ispunio je prostor. Sve je bilo na svom mestu: stari ormar, komoda, polica sa knjigama, toaletni stočić sa napuklim ogledalom.

Počela sam od komode.

Koverta sa mojim imenom

U fiokama su bile marame, stare fotografije, računi, čestitke. Baka nikada ništa nije bacala. Na samom dnu, ispod požutelih novina, ležala je obična koverta. Bez marke, bez pečata.

Na njoj je pisalo: "Za Katju, kad poraste."

Rukopis nije bio bakin. Bio je elegantan, sa dugim završecima slova. Ruke su mi drhtale dok sam otvarala kovertu.

Unutra su bila dva lista papira.

"Zdravo, draga moja. Ako čitaš ovo pismo, to znači da me odavno nema, a baka je ispunila moju molbu i dala ti ga kada odrasteš… Živa sam. Nisam umrla na porođaju, kako su ti rekli. Otišla sam."

Prestala sam da dišem.

Istina koja briše ceo život

Imam 37 godina. Ceo život sam verovala da mi je majka mrtva. A ona je bila živa.

Pisala je da je imala devetnaest godina, da je bila siromašna, bez posla i bez krova nad glavom. Da me je ostavila baki jer nije mogla da me izdržava. Da je planirala da se vrati po mene čim stane na noge.

Otišla je u Lenjingrad. Radila je u fabrici, učila noću. Godinama je gradila život. A onda je upoznala čoveka, udala se, dobila decu. Plašila se da prizna da negde ima još jednu ćerku.

Na kraju pisma bila je adresa. I ime: Elena Vasiljevna Sokolova.

Dvadeset pet godina nepročitanih pisama

U komodi je bilo još koverti. Dvadeset pet. Sve sa natpisom: "Za Katju".

Otvarala sam ih jedno po jedno. Svako je imalo datum. 1988, 1989, 1990… Poslednje iz 2015.

"Katenjka, već imam šezdeset tri godine. Živim sama. Deca su odrasla. Muž mi je umro. Često mislim na tebe… Oprosti mi, ako možeš."

Plakala sam naglas. Ne zbog prošlosti – već zbog izgubljenih godina.

Baka mi nikada nije dala ta pisma. Ćutala je 37 godina. Nikada neću saznati zašto.

Put od 300 kilometara

Zapisala sam adresu. Spakovala sam se i sela u auto. Vozila sam četiri sata, gotovo bez svesti o putu.

Grad je bio mali, tih. Pronašla sam zgradu, popela se na sprat i pozvonila.

Vrata je otvorila starija žena. Seda, mršava, sa očima koje sam gledala svakog jutra u ogledalu.

Moje oči.

"Zdravo", rekla sam. "Ja sam Katja."

Zaledila se. Dodirnula mi je lice.

"Katja", prošaputala je. "Moja Katja."

Susret koji briše tišinu

Plakale smo na pragu kao dve strankinje koje se poznaju ceo život.

Stan joj je bio mali, ali topao. Zidovi su bili prekriveni fotografijama. Prepoznala sam sebe na njima – iz detinjstva, iz škole, sa mature. Baka joj je slala slike. Pratila me je sve te godine.

"Pratila sam te", rekla je. "Znala sam kada si krenula u školu, kada si diplomirala, kada si se udala. Samo nisam znala da li si srećna."

„Jesam“, rekla sam. „Imam muža, dvoje dece.“

Oči su joj zasijale.

Porodica za koju nisam znala

Saznala sam da imam dve sestre i brata. Moje polusestre i polubrata. Nikada nisu znali za mene.

"Reći ću im", rekla je. "Sada moraju da znaju."

Ostala sam tri dana. Pričale smo bez prestanka, kao da pokušavamo da nadoknadimo 37 godina ćutanja.

Mesec dana kasnije vratila sam se sa mužem i decom. Susret je bio haotičan, pun suza i smeha. Moja deca su je odmah zavolela. Zovu je baka.

Sve što nije stigla da uradi za mene, sada radi za njih.

Oprost i pitanja bez odgovora

Jednom sam je pitala:

"Jesi li ljuta na baku?"

Dugo je ćutala.

"Ne. Ona te je odgajila. Bila ti je majka. Plašila se da te ne izgubi. Razumem je."

Razumem i ja. Ali ponekad se pitam koliko bi života bilo drugačije da su ljudi imali hrabrosti da kažu istinu na vreme.

Mi često ćutimo iz straha. A onda prođu decenije.

Samo sam zahvalna što u mom slučaju – nije bilo prekasno.