„Martina, ne mogu više. Moram da odem na neko vreme, kod roditelja. Ne osećam se dobro“, rekao je Petar, čak me nije ni pogledao u oči. Stajala sam u kuhinji, ruke su mi bile prekrivene brašnom jer sam pravila testo za lepinje koje deca toliko vole. Glava mi je zujala. „Šta nije u redu, Petre? Jesi li bolestan? Da li da pozovem lekara?“ pitala sam, ali on je samo odmahnuo glavom i brzo spakovao stvari.
„Ne, mogu sam. Samo treba da budem sam neko vreme. Molim te, čuvaj decu“, promrmljao je i već je bio na vratima. Čula sam kako su se vrata zalupila za njim i u tom trenutku mi je srce potonulo. Nešto nije bilo u redu. Petar nikada nije samo odlazio. Uvek smo sve rešavali zajedno, čak i kada smo se svađali, nikada me nije ostavljao samu sa decom bez objašnjenja.
Deca su se igrala u dnevnoj sobi. Trudila sam se da ništa ne pokažem, ali misli su mi se vrtele po glavi. Šta ako je stvarno bolestan? Šta ako se nešto desilo na poslu? Ili… ne, ne, rekao bi mi. Pokušala sam da se smirim, ali noću, dok sam ležala u krevetu i slušala tišinu stana, strah me je savladao. Petar nije zvao. Ni poruke, ni telefonskog poziva. Samo praznina.
Probudila sam se ujutru sa teškim osećajem u stomaku. Deca su želela da znaju gde im je otac. „Morao je da ode na neko vreme, vratiće se“, lagala sam, jer nisam znala šta da kažem. Čekala sam poruku ceo dan, ali ništa nije stiglo. Uveče više nisam mogla da izdržim i pozvala sam njegovu majku. „Martina, Petar nije ovde. Nismo ga videli nekoliko dana“, odgovorila je iznenađeno. U tom trenutku sam shvatila da je Petar lagao. Nije otišao kod roditelja. Otišao je. Od mene. Od dece.
Počela sam da paničim. Zašto bi ovo uradio? Šta sam pogrešila? Sve naše poslednje svađe su mi prolazile kroz glavu. Bilo ih je mnogo. Petar je bio razdražljiv poslednjih nekoliko meseci, često je kasno dolazio kući s posla, ponekad nije ni večerao. Bila sam umorna, bolesna, lekar mi je nedavno dijagnostikovao multiplu sklerozu. Trudila sam se da budem jaka, ali ponekad sam plakala u kupatilu da deca ne bi čula. Petar mi je rekao da ćemo uspeti, da me neće napustiti. A sada ga više nije bilo.
Dani su se vukli jedan za drugim. Morala sam da funkcionišem za decu. Ustati ujutru, pripremiti doručak, odvesti Filipa u vrtić, Anu u školu. Morala sam svuda da se pretvaram da je sve u redu. Ljudi su pitali gde je Petar, a ja sam se smešila i govorila da je veoma zauzet. Uveče, kada bi deca zaspala, sedela sam u kuhinji i gledala u njegovu praznu stolicu. Stalno sam čekala da me pozove. Da dođe kući i sve objasni. Ali ništa.
Jednog dana sam dobila imejl. Od Petra. Bio je kratak, sažet. „Martina, žao mi je, ali više ne mogu ovo da izdržim. Moram da budem sam. Brini se o deci. Petar.“ To je bilo sve. Bez objašnjenja, bez oproštaja. Samo kraj. U tom trenutku sam se srušila. Sedela sam na podu kuhinje, plakala, ne znajući šta da radim. Kako je trebalo da ovo objasnim deci? Kako je trebalo da se nosim sa bolešću, poslom, kućnim poslovima, svim sama?
Mama je stigla odmah nakon što sam je pozvala. „Martina, moraš biti jaka. Zbog dece. Petar je kukavica. Ali možeš ti to“, zagrlila me je i prvi put posle dugo vremena osetila sam da nisam potpuno sama. Ipak, bila sam ljuta. Na Petra, na sebe, na ceo svet. Zašto ja? Zašto sada, kada mi je podrška najpotrebnija?
Počela sam da osećam kajanje. Možda sam bila previše umorna, možda sam bila ljuta na njega, možda sam ga odgurnula. Ali onda sam se setila svih onih puta kada sam ga molila za pomoć, kada sam mu govorila da više ne mogu, da mi je potreban da bude kod kuće. Uvek je samo odmahivao rukom. „Marti, preteruješ. Svi imaju probleme.“
Jedne večeri, dok sam uspavavala Filipa, pitao me je: „Mama, kada će se tata vratiti?“ Progutala sam suze i pomilovala ga po kosi. „Ne znam, dušo. Ali tu sam ja, važi?“ Klimnuo je glavom i čvrsto me zagrlio. U tom trenutku sam shvatila da moram biti jaka. Zbog dece. Zbog sebe.
Počela sam da idem kod psihologa. Prvi put u životu, dozvolila sam sebi da naglas kažem koliko me to boli. Koliko sam se plašila budućnosti. Koliko sam se plašila da više nikada neću biti srećna. Psiholog mi je rekao da imam pravo da budem ljuta, tužna i povređena. Ali da moram da razmišljam o sebi. O tome šta želim. Ne samo o tome šta drugi očekuju od mene.
Polako sam naučila da živim bez Petra. Bilo je teško. Svakog dana sam se borila sa umorom, bolom i osećajem neuspeha. Ali moja deca su mi davala snagu. Svaki osmeh, svaki zagrljaj, svako „Volim te, mama“ me je održavalo. Naučila sam da tražim pomoć – od mame, prijatelja, komšinice. Prestala sam da se stidim što ne mogu sve sama.
Jedne večeri, dok sam sedela na balkonu gledajući svetla grada, dobila sam poruku od Petra. „Kako si?“ Samo te dve reči. Htela sam da mu pišem o tome koliko me je povredio, koliko mi nedostaje, koliko ga mrzim. Ali nisam ništa napisala. Više mi nisu bili potrebni njegovi odgovori. Već sam znala da mogu bez njega.
Ponovo sam počela da živim. Išli smo na izlete sa decom, pekli smo lepinje, smejali smo se. Bilo je dana kada sam plakala u jastuk, ali ih je bilo sve manje i manje. Postepeno sam počela da verujem u sebe. Pronašla sam novi posao, počela sam da slikam, u čemu uvek uživam.
Deca su bila srećna, iako su ponekad plakala za tatom. Objasnila sam im da ljudi ponekad odu, ali da to nije njihova krivica.
Jednom sam srela Petra na ulici. Izgledao je umorno, ostario je. „Marti, žao mi je“, rekao je tiho. Samo sam klimnula glavom. Više mi nije bilo potrebno da čujem njegovo izvinjenje. Već sam znala da sam jača nego što sam ikada mislila.
Ponekad noću, kada ne mogu da spavam, pitam se zašto se sve ovo moralo dogoditi. Zašto me je Petar ostavio baš kada sam bila najranjivija. Ali onda pogledam svoju decu i znam da mogu da se nosim sa tim. Da smo jaka porodica, iako nas je samo troje. Porodica.
I zato se pitam: Zašto neki ljudi osećaju potrebu da pobegnu kada su nam najpotrebniji? I koliko je vremena potrebno da čovek zaista oprosti? Šta biste vi uradili da ste na mom mestu?
