„Gde je nestala sarma, gulaš, musaka koju sam satima spremala?“ – šapnula sam sebi, gledajući u prazan frižider. Ruke su mi se tresle od umora i besa. Bio je ponedeljak uveče, a ja sam ceo vikend kuvala za Ivana i našu decu, Leu i Todora. Planirala sam da nam hrana traje bar do četvrtka, jer radim dve smene u bolnici i nemam vremena da stojim za šporetom svaki dan.
Ivan je sedeo u dnevnoj sobi i gledao utakmicu „Ivane!“ – viknula sam, glasom višim nego što sam želela. „Gde je sva hrana?“
Nije ni trepnuo. „Odneo sam je mami. Zvala me je jutros, rekla je da joj je teško, da nema energije da kuva. Znaš da joj nije lako otkako je tata umro.“
Stajala sam tamo kao da sam sahranjena. „Sve si odneo? Nisi ništa ostavio deci? Meni?“
Slegnuo je ramenima, kao da pričamo o nekoj trivijalnoj stvari. „Opet ćeš nešto napraviti, znaš kako najbolje da kuvaš. Mama je sama, a ti si jaka.“
Osetila sam kako mi suze naviru na oči, ali nisam dozvolila da padnu. Bes, tuga i osećaj izdaje mešali su se u meni. Nisam znala šta me više boli – činjenica da Ivan nije ni pitao, ili činjenica da je njegova majka opet važnija od nas.
Setila sam se svih onih vremena kada sam ćutala. Kada je njegova majka, gospođa Marija, dolazila nenajavljeno i kritikovala kako sam oprala prozore ili kako je Leina suknja prekratka. Kada bi Ivan uvek stao na njenu stranu: „Pusti mamu na miru, ona time ništa ne misli.“ A ja bih progutala knedle i ćutala, jer tako treba da se ponaša dobra snaja.
Nisam mogla da spavam te noći. Reči moje pokojne bake odjekivale su mi u glavi: „Ako se ti ne zauzmeš za sebe, niko neće.“ Setila sam se kako sam, kao mala devojčica u Sarajevu, gledala kako moja majka ćuti pred mojim ocem i njegovom majkom, uvek poslednja koja jede, uvek poslednja koja ide u krevet.
Ujutro sam ustala ranije nego obično. Deca su još uvek spavala. Ivan je hrkao u spavaćoj sobi. Napravila sam sebi kafu i sela za kuhinjski sto. Prvi put u životu, osetila sam kao da će se nešto slomiti.
Kada su svi ustali, doručkovali smo sa ono malo hleba i sira što je ostalo. Lea me je pogledala velikim očima: „Mama, možemo li danas da pravimo palačinke?“ Pomazila sam je po kosi: „Ne mogu danas, dušo. Nema više jaja ni mleka.“
Ivan je samo slegnuo ramenima: „Kupićemo kasnije.“
Nisam mogla više da ćutim. „Ivane, moramo da razgovaramo. Ne možeš donositi ovakve odluke bez mene. Nije fer ni prema meni ni prema deci. Tvoja majka ima tebe i tvoju sestru, a mi imamo samo tebe. Ako ti nije stalo do našeg truda i vremena, onda mi reci sada.“
Pogledao me je kao da me vidi prvi put. „Šta sada dramatizuješ? To je samo hrana!“
„Nije samo hrana! To je moje radno vreme, to je briga o našoj porodici! Jesi li me ikada pitao kako se osećam kada stalno moraš da biraš između nas i nje? Jesi li ikada pomislio da možda i meni treba podrška?“
Deca su ćutala, gledala su nas zbunjeno. Osetio sam kako mi glas drhti, ali nisam prestala.
„Znaš li koliko puta sam prošla kroz to što je tvoja mama ušla u naš stan, a da nije pokucala? Kakve komentare ima o mojoj odeći, mojoj kuhinji, mojoj deci? Znaš li koliko puta si me ostavio samu sa decom jer si morao da joj popraviš bojler ili nosiš drva za ogrev? Nikada nisi pitao da li mi treba pomoć!“
Ivan je ustao od stola, nervozno prošao rukom kroz kosu. „Ne znam šta želiš od mene! Mama je sama! Ti si jaka žena!“
„Možda ne želim uvek da budem jaka! Možda želim da me neko vidi i čuje!“
Te reči su visile u vazduhu kao težak oblak.
Narednih nekoliko dana, Ivan je bio tiši nego obično. Nisam ga krivila što brine o majci – ali jesam ga krivila što nas ne viđa. Što nije razumeo da se ljubav ne meri žrtvovanjem jedne žene za drugu.
U petak uveče, zazvonio je telefon. Bila je to Marija, moja svekrva.
„Draga moja, hvala ti na hrani... Ali znaš, Ivanu nije lako da balansira između tebe i mene... Ne krivi ga.“ Njen glas je bio tiši nego obično.
Duboko sam udahnula: „Gospođo Marija, sviđa mi se što ste iskreni... Ali mislim da bi bilo fer da nas ponekad pitate šta nam treba. I ja mnogo radim, i meni je potrebna pomoć.“
Na drugom kraju je zavladala tišina.
„Znate... nikada nisam tako razmišljala... Možda bih mogla češće da vam kuvam nešto...“
Osetila sam olakšanje pomešano sa tugom – koliko smo godina izgubili jer nismo razgovarali?
Te večeri sam sela sa Ivanom na balkon dok su deca spavala.
„Znaš“, rekla sam tiho, „ne želim da biram između tvoje mame i naše dece. Želim da budemo porodica u kojoj svi pomažu jedni drugima – ali ne na moj ili tvoj račun.“
Ivan me je prvi put pogledao sa razumevanjem u očima.
„Možda nisam bio fer prema tebi... Izvini.“
Nisam odmah odgovorila. Samo sam ga prihvatila za ruku.
Sada kada se osvrnem, pitam se: Koliko nas žena ćuti dok drugi donose odluke umesto nas? Koliko puta progutamo svoj ponos zarad mira u domu? Možda je vreme da pitamo – a ko će nas pitati kako smo?
