Imam 42. i usvojili smo sina Bogdana, nisam mogla ni da naslutim šta je preživeo u svojoj porodici: Osušila sam se i prošla kroz agoniju, ali vredelo je

 „Spremali smo se za pakao i preživeli smo ga“, kaže Oksana. Delimo priču o ljubavi koja prevazilazi sve prepreke.

Oksana je bila zbunjena. Nikada nije imala dece. Sa skoro 42 godine, nije znala kako da promeni pelenu. Nije imala pojma kako da smiri dete koje je stalno vrištalo.

„Moji prijatelji su imali decu, a ja sam pomagala, ali kada je to bilo? A ovo je vanredna situacija“, seća se Oksana.

„Imam dvostruku odgovornost: još nisam ni usvojila dete. Ako mu se nešto desi zbog nesreće ili mog neiskustva, ja i službe za zaštitu dece ćemo biti odgovorne. I moram da držim oba oka otvorena. Stigli smo noću i bili smo neverovatno umorni. Niko me nije pustio preko reda; putnici su se gurali i pokušavali da brže siđu niz stepenice. Bogdan je vrištao. Temperatura mu je skočila na skoro 40 stepeni Celzijusa.

Promena života iz korena

Oksana je shvatila da su se njen i život njenog muža zauvek promenili.

„Možda ću imati usvojeno dete“, pomislila je Oksana jednom dok je studirala na univerzitetu. Ali misao je sinula i bila zaboravljena.

Oksana se udala sa 23 godine. Ona i Sergej nisu zaista planirali da imaju decu. Počeli su da razmišljaju o tome nekoliko godina kasnije. Započeli su dug niz testova i pokušaja da zatrudne. Svi njihovi pokazatelji su bili normalni, ali su lekari slegnuli ramenima: „Takve stvari se dešavaju.“

Oksana je pokušala sve. Bezuspešno.

„Za mene je to u jednom trenutku postala tragedija“, kaže Oksana. „Oduvek sam želela dete. I uvek sam imala nadu. Ali kada sam imala oko 40 godina, pala mi je na pamet ideja o usvajanju deteta. Samo mi je trebalo vremena da donesem konačnu odluku i sredim formalnosti.“

Neki rođaci i prijatelji su pomenuli rizike. Ali prvi i najveći strah je bio: „Koji su geni uključeni?“

Ali Oksana i Sergej su ipak naizmenično pohađali školu za hraniteljske roditelje.

Kada su Oksanu zamolili da nacrta dete koje je zamislila tokom časa, bila je zbunjena jer nije mogla nikoga da zamisli. To ju je uplašilo.

„Ne, naprotiv, dobro je. Nećeš se držati slike“, uverio ju je psiholog.

I Oksana je odlučila: šta god da se desi, desiće se. Ali je znala da neće biti lako ni na koji način.

"Odmah smo skinuli ružičaste naočare i pripremili se za pakao, znajući da ćemo morati da prođemo kroz sve teške prepreke. I jesmo."

Osetila je da je Bogdan namenjen njoj

Oksana je osetila da će beba biti iz Murmanska, pa je čak i odletela tamo jer nije mogla nikuda da stigne samo telefonskim pozivima. Nadala se da će pronaći bebu.

„Bebe se lakše naviknu na to. Štaviše, nismo morali da prolazimo kroz to iskustvo neprospavanih noći i hranjenja. To je klasična priča. Dakle, naravno, želeli smo takvu bebu.“

Oksana je tražila Ljalečku godinu dana.

"Zvala sam dan za danom. Od marta do marta – dve hiljade prijava".

A onda, godinu dana kasnije, dobila je poziv od organa starateljstva Murmanska, što je bilo iznenađujuće: nije Oksana zvala, već su oni zvali nju. Rekli su da je u pitanju trogodišnji dečak, ali da je njegova majka registrovana. Što se tiče njegovog zdravlja, mogla je samo da nagađa. Oksana i Sergej su odbili.

Dve nedelje kasnije ponovo su pozvali: bio je tu još jedan dečak, star 2 godine i 7 meseci.

„Sve se vrtelo oko tih godina... Konačno, te večeri sam se vozila kući, pitajući se: da li da letimo ili ne? Upravo se dogodio teroristički napad u Krokusu. I videla sam auto ispred sebe zaglavljen u saobraćaju – region 51, Murmansk. To je bio znak! Rekla sam mužu: 'U redu, idemo.'“

Dečak sa karakterom

Krajem marta u Murmansku je još uvek bilo snega.

Oksana i Sergej su otišli ​​da dobiju uputnicu za organe starateljstva, a zatim da upoznaju dete. To nije bilo sirotište, već medicinska ustanova, neka vrsta tranzitne tačke za decu oduzetu od porodica.

Izveli su dečaka sa velikim sivim očima. Izgledao je mlađe za svoje godine i nije pokazivao nikakve emocije. Zvao se Bogdan.

„Hajde da se igramo?“ predloži Oksana, vadeći igračke iz ormara.

Ali Bogdan je odmah sklonio te igračke. Bio je vaspitan da ništa ne baca okolo. Nije igrao nikakve igre. I nije pričao.

Odveden iz porodice pune nasilja

Bogdan je odvojen od porodice kada je imao nešto manje od dve godine. Roditelji su prestali da ga vode kod pedijatra, a posetilac nije mogao da uđe u njihov stan. To je sve uznemirilo. Porodica se ispostavila kao nefunkcionalna. Oba roditelja su i sami bili siročići i, kada su počeli da žive sami, nisu mogli da se nose sa tim.

U početku je Bogdan mogao samo da puzi i ništa drugo ne radi. U ustanovi je naučio da mrmlja pet reči i pere zube. Ili bolje rečeno, da sisa četkicu za zube kao lizalicu.

„Pokušavam da se igram sa njim, ali ne mogu da prestanem da razmišljam o stvarima“, kaže Oksana. „Živeli smo u Murmansku od srede do ponedeljka, i za to vreme, mislim da sam izgubila nekoliko kilograma.“

Posle svakog sastanka, Oksana je ili pozvala psihologa fondacije ili snimila audio zapis, deleći svoja zapažanja. Psiholog je objasnila zašto bi se Bogdan mogao ovako ponašati i odmah upozorila da će proces adaptacije biti izazovan: prolazio je kroz trogodišnju krizu, a sam dečak je bio „čovek sa karakterom“.

Oksana i Sergej su se odlučili i otišli ​​da pripreme dokumenta.

Nije bilo jasno da li Bogdan želi da ode sa svojim novim roditeljima. Srećno je izašao kroz kapiju i srećno ušao u taksi, tretirajući to kao avanturu. Ali u avionu je počeo da vrišti.

„Budite kao Ministarstvo za vanredne situacije u svakom trenutku“

Kada su se vratili u Moskvu, Bogdanova groznica je značila da je morao hitno da bude prebačen u bolnicu. Jedina slobodna soba bila je na odeljenju za zarazne bolesti. Oksana i Bogdan su bili zaključani u izolacionom odeljenju.

Pedijatar me je uverio — dete je bilo nervozno zbog selidbe i promene klime: „Dobro si, desilo se samo da biste mogli da budete bliži jedno drugom nedelju dana.“

„Ne možeš da izađeš iz sobe, samo sediš u kabini, gledaš kroz prozor, a oni ti donose pakete“, seća se Oksana. „A Bogdan mi se nije toliko približio; još uvek me je procenjivao. Verovatno je mislio da sam samo privremena pratilja. Bio je ranije u bolnicama, verovatno sa nekim od osoblja. Zato me još nije video kao majku.“

Bogdan je odmah počeo da zove Oksanu i Sergeja „mama“ i „tata“, ali je i dalje držao distancu. Kod kuće bi pravio napade besa. Čim bi Bogdana zamolili da nešto uradi, na primer da ne jede rukama, bacao bi hranu, šolje, tanjire, vešalice, igračke i kutije.

Prva dva meseca je grizao.

„Staratelji su došli da me vide, a ruke su mi bile prekrivene modricama“, rekla je Oksana, gledajući u podlaktice. „Ali nisam pokušala da to sakrijem. Čak su me pitali: 'Da li te muž tuče?' Jasno je da se Bogdan tako ponašao zbog stresa. Promena načina života i mesta stanovanja je teška za svakoga. Pogotovo za dete.“

Bogdan se opirao režimu, odbijao je da se pere i nije hteo sam da se oblači (morali su mu tri puta reći, a zatim ga držati za ruku i pratiti). Trebalo mu je dugo da se nauči da koristi nošu; upiškio bi se, a onda bi paničio zbog kazne. Oksana je strpljivo objasnila: „U redu je, samo moraš da naučiš da koristiš nošu.“ Sve su radili na noši - čitali su knjige, radili domaće zadatke, pa čak i gradili piramide.

"Čvrsta kontrola"

Pedijatri su preporučili da se Bogdan čvrsto drži pod kontrolom: „On je dečak neobičnog temperamenta. Više voli strogost.“ Činilo se da je očekivao ovu zahtevnu strogost od svojih novih roditelja, ali su se roditelji plašili i nisu bili sigurni kako i na šta će reagovati.

U početku, Bogdanu je bilo jako žao onih koji su plakali. Kada bi druga deca plakala na ulici, on bi prilazio i gledao, želeći da pomogne. Ako bi čuo komšijino dete kako plače, doviknuo bi majci: „Eno dečaka kako plače, treba da mu damo igračku.“ Ponekad ne bi pokazivao nikakve emocije, kao da je u kutiji.

Čudne Bogdanove navike

Takođe se stalno prejedavao. Budio bi se rano, trčao do stola i gurao hranu u sebe bez prestanka. Oksana bi preklinjala: „Bogdaša, hajde da jedemo mirno.“ Ali Bogdan nije obraćao pažnju. Morali smo da brojimo naglas i savijamo prste da bismo naterali Bogdana da sporije žvaće: „Žvaći jedan, sažvaći dva, sažvaći tri, sažvaći četiri, sažvaći pet.“

Zbog loše koordinacije, Bogdan je stalno udarao u svaki ćošak, pa su Oksana i Sergej zapečatili nameštaj silikonskim jastučićima. Stvari su sklanjali u ormare. Ali nemoguće je sve isplanirati: dok odete u kupatilo, dete je već palo. Udarci i modrice su bili česti, pa ste morali da se opskrbite mašću za modrice.

Oksana je redovno snimala audio poruke u trajanju od 5-10 minuta za psihologa, ali se nikada nije žalila da joj je to teško. Iznosila je svoja zapažanja i tražila savet.

Odgajanje deteta se pokazalo fizički izazovnim

Oksana nije dovoljno spavala i živela je u stalnom stresu:

"Imam 42 godine. Moje telo nije razumelo šta se sa njim dešava i zašto sam iznenada morala naglo da se probudim usred noći, da budem na oprezu u svakom trenutku i da obavljam više zadataka istovremeno iz dana u dan. Iako sam veoma aktivna osoba, dete me emocionalno i fizički opterećuje još više. Stalno razmišljam: „Pa, šta zaboravljam? Verovatno da naručim neke vitamine, da uradim neke vežbe, da uradim neke posebne vežbe za sprečavanje ravnih stopala, a istovremeno treba da kuvam, da se igram sa detetom, da naučim nešto novo, da pročitam priču sinu, a takođe i da prošetam, da spavam i da pokušam da ostanem na pravom putu.“ Roj misli. Pre sam mogla mirno da gledam film, popijem čaj, rano legnem, ali sada, izvinite, molim vas, budite ljubazni da u svakom trenutku budete kao Ministarstvo za vanredne situacije", bila je iskrena potpuno.

Oksanino telo se opiralo

S jedne strane, Oksana je bila spremna na ovo, s druge strane, njeno telo se ponekad opiralo. Spolja, Oksana se toliko promenila da je psihologu bilo teško da je prepozna:

„Kada su ona i Bogdan stigli na sastanak uživo, bila sam uplašena“, kaže Marija Beker. „Oksana je izgubila mnogo kilograma i to me je brinulo. Hranitelji se suočavaju sa iscrpljenošću i važno je da se taj trenutak ne propusti. Ali Oksana, uprkos svom fizičkom stanju, bila je utemeljena u realnosti. Analizirala je Bogdanovo ponašanje veoma objektivno, bez ružičastih naočara, i pristupila je svim teškoćama sa uravnoteženim pristupom, razumevajući i prihvatajući da su prisutne i da će nastaviti da budu prisutne, ali su bile privremene.“

"Mama, jesi li dobro?"

Posle nekoliko meseci, Bogdan je verovao da je kod kuće: osmehivao se, počeo je da dobija na težini, raste i razvija se. Naučio je da ne pojede hranu do kraja ako ne želi još. Počeo je da priča na način koji je sada bio nezaustavljiv. Počeo je tečno da recituje pesme i peva pesme. Takođe se navikao da koristi toalet.

Posle ustanove, Bogdan je bio zabrinut, odmah je reagovao na svako šuštanje, ali sada ga ne iznenađuje čak ni ako nešto metalno padne u kuhinji:

- Mama, jesi li dobro?

- Da, sve je u redu.

- Mama, molim te, budi pažljivija.

Bogdan i Oksana su se najviše zbližili zbog incidenta na igralištu tog leta

Bio je impresioniran kada je Oksana „spasila“ drugog dečaka koji se ljuljao sa Bogdanom, a zatim skočila i povredila mu nogu. Oksana, koja je počela da nosi komplet prve pomoći u rancu, odmah je potrčala u pomoć. Bogdan joj se i dalje divi:

„Mama, sećaš li se kako si trčala po ranac? Dečak je krvario, previla si ga, poprskala nečim, namazala nekom mastom, a dečak je plakao i plakao, a onda je prestao.“

Bogdan izražava svoju ljubav na neobičan način: uzima majčinu, očevu, babinu ili dedinu ruku i pritiska je na svoje lice. Nije važno gde, nije važno šta.

„Postalo nam je prirodno, ali u početku smo bili veoma iznenađeni“, dodaje Oksana. „On grli, ali najčešće prihvata 'značajnu' ruku. Mislila sam da je to možda zato što se plaši, da mu je potrebna podrška. Ali to se dešava potpuno spontano.“

Sada, na lekarskim pregledima, Bogdan ponosno izjavljuje: „Ja sam Bogdan Sergejevič.“ Više od svega, obožava pažnju: njegovi roditelji bi trebalo da provode 24/7 fokusirajući se isključivo na njega.

Oksana je uvek u kontaktu sa psihologom, koji objašnjava najbolji način delovanja, pošto Bogdan još uvek nije naučio da upravlja svojim emocijama.

Bogdan je prestao da grize. Ako mu se nešto iznenada ne sviđa, povremeno bi mogao, ali sve ređe, da baci hulahopke, na primer.

Roditelji će ga uskoro poslati u vrtić: više zbog socijalizacije, kod kuće ima dovoljno razvojnih aktivnosti.

„Uživam da radim sa njim“, deli Oksana.

„Ljubav dolazi kasnije“

Skoro godinu dana, uprkos teškoćama, Oksana i Sergej nijednom nisu pomislili da su pogrešili i da Bogdana treba vratiti.

„Mi smo odgovorni za one koje smo pripitomili. Ja sam lojalna osoba“, kaže Oksana. „Da, provela sam 20 godina težeći svojim interesima. Naravno, pomažete roditeljima, ali to je drugačije i nije 24/7. Odgajanje deteta je teško, ali je nagrađujući posao. Uvek upoređujete krajnosti i mislite: 'Šta da nije ovde? Ne, više ne želim to da radim.'“

U početku, Sergej je bio zabrinut i za bebu i za sebe i za Oksanu. Nije znao kako će se stvari odvijati, ali je svoje brige držao za sebe. Počeo je mnogo da čita o dečjoj psihologiji. Sada, ako Oksana iznenada počne da se nervira, Sergej pronalazi prave reči.

Bogdanovi baba i deda su ga prihvatili kao svog unuka 

Kada je pitana zašto joj je dete bilo potrebno i zašto svakodnevno posvećuje toliko energije, Oksana još uvek nije sama sebi odgovorila.

„To je dobro pitanje... Mnogi ljudi kažu: 'Primili smo dete da mu pomognemo.' I oni su želeli da pomognu. Ali najviše od svega, pretpostavljam, želela sam da bebi pružim ljubav, da se brinem o njoj, da ima porodicu i dom sa nekim kome je zaista potrebna, da ovo dete greje kuću, da provodi vreme sa njom... Sve to. U početku čak i hormonski razumete da to nije vaša stvar — miriše drugačije. Vaš majčinski instinkt se ne aktivira, samo sažaljenje. Ali dete ne traži sažaljenje, već ljubav. I u žurbi i gužvi, vi ne prepoznajete ovu ljubav. Sada kada sam duboko udahnula i počela da je analiziram, razumem je. Upozoravaju vas da će biti teško, i zaista jeste. Prava ljubav dolazi kasnije", zaključila je Oksana.