„Zašto ne želiš da mi ga vratiš? On je moj sin!“ vrisnula je Ivana u telefon, glas joj je pucao od suza i besa. Stajala sam nasred kuhinje, ruke su mi se tresle dok sam pokušavala da smirim ubrzano lupanje srca. Svetla napolju bacala su dugačke senke na zidove, a mali Filip je mirno spavao u susednoj sobi, nesvestan oluje koja se zbog njega odvijala.
Sve je počelo pre pet godina, jedne ledene noći kada me je Ivana pozvala. „Mama, više ne mogu. Molim te, dođi po Filipa. Bojim se da ću ga povrediti.“ Nikada neću zaboraviti taj ton u njenom glasu - mešavinu očaja i stida. Bez razmišljanja, navlačila sam kaput preko pidžame i sela u auto. Vožnja do njenog stana u Novom Sadu bila je najduža u mom životu. Kada sam stigla, Ivana je sedela na podu, raščupana i plakala, a Filip je plakao u svom krevetiću. Uzela sam ga u naručje i obećala sebi da ću ga zaštititi od svega.
Tih prvih meseci bila sam na autopilotu. Filip je bio beba koja je zahtevala pažnju svakog sata, a Ivana je nestala – prvo fizički, a zatim i iz naših života. Rekla je da mora da pronađe sebe, da joj je potrebna pomoć, ali nikada nije tražila pomoć. Moj muž Zoran je bio podrška koliko je mogao, ali bi često samo sedeo za stolom, gledajući u svoj tanjir dok sam ja pokušavala da shvatim sve što nas je snašlo.
Prolazile su godine. Filip je odrastao sa mnom – njegova prva reč, njegovi prvi koraci, njegov prvi dan u vrtiću. Svaki njegov osmeh bio je lek za sve rane koje su se otvarale svaki put kada bih pomislila na Ivanino odsustvo. Ponekad bih ga gledala kako spava i pitala se da li sam dobra baka ili loša majka. Da li je trebalo da joj više pomognem? Da li je trebalo da joj kažem da ne može samo da ode?
Ivana bi se povremeno javljala – kratki pozivi iz Beograda, poruke iz Crne Gore, slike sa nekim novim dečkom iz podgorice. Nikada nije pitala za Filipa onako kako sam ja želela. A onda, prošlog proleća, vratila se. „Mama, promenila sam se. Spremna sam da budem majka svom sinu.“
Nisam znala šta osećam – strah ili nadu? Filip ju je gledao kao stranca. Prvi susreti su bili neprijatni; pokušavala bi da ga zagrli, a on bi se povlačio ka meni. „Ti nisi moja mama“, rekao joj je jednom tiho, a moje srce se slomilo na hiljadu komadića.
Sukobi su postajali sve češći. Ivana je zahtevala više vremena sa Filipom, plašila sam se da će ga ponovo ostaviti. Zoran je bio još ćutljiviji nego pre. „Pusti dete da bude sa svojom majkom“, ponekad bi tiho govorio, ali nisam mogla. Nisam znala kako.
Jedne večeri, dok smo sedeli za stolom, Ivana je eksplodirala: „Ukrala si mi ga! Nikada mi nisi dala šansu!“ Suze su joj se slivale niz lice dok sam osećala kako me guše krivica i bes u isto vreme.
„Ivana, otišla si! Odgajila sam ga kada ti nije bilo stalo!“
„Nije istina! Bila sam bolesna! Trebala si mi! A ti si me zamenila!“
Te reči su me pogodile kao nož. Nisam znala šta da kažem. Samo sam ustala i otišla do Filipa, koji je sedeo u svojoj sobi i slagao Lego kockice.
„Bako, zašto mama plače?“, upitao me je nevino.
„Zato što nas oboje voli na svoj način“, odgovorila sam, držeći ga za ruku.
Od tada ništa nije bilo isto. Ivana je počela da dolazi sve češće i češće, ali svaki susret se završavao svađom ili suzama. Filip je bio zbunjen i povukao se. Počeo je da mokri u krevet i da se udaljava od mene.
Jednog dana je došla socijalna radnica. Ivana ju je dovela da pokrene postupak starateljstva. „Želim da mi se sin vati nazad“, rekla je hladno.
Te noći nisam spavala ni minut. Gledala sam Filipa kako spava i pitala se da li sam mu učinila medveđu uslugu time što sam ga toliko vezala za sebe. Da li sam mu oduzela majku ili mu spasila detinjstvo?
Na sudu su me svi gledali kao čudovište koje ne pušta unuka kod prave majke. Niko me nije pitao kako je prošlo tih pet godina – koliko puta sam ga tešila kada je plakao za majkom, koliko puta sam mu pričala priče o njoj da ne zaboravi ko je.
Presuda je bila doneta – Ivana dobija starateljstvo, mogu da viđam Filipa vikendom.
Prvog vikenda bez njega, kuća je bila tiha kao u grobu. Zoran je otišao na pecanje sa prijateljem, a ja sam sedela za stolom gledajući stare slike – Filipovu prvu tortu, njegov prvi zub, prvi crtež nas kako se držimo za ruke.
Kada ga Ivana dovede kod mene vikendom, on tiho sedi pored mene i pita: „Bako, kada će sve ponovo biti kao pre?“
Ne znam šta da mu kažem.
Ponekad se pitam – da li smo svi žrtve sopstvenih rana? Može li porodica da preživi kada ljubav postane borba za vlasništvo nad detetom? Šta mislite – da li postoji oproštaj za rane poput ovih?
