Dr. Katarina Petrović ima sudbinu koju je teško i zamisliti, a ona je nosi sa osmehom. Ne krije da pored lepih dana dođu i oni grozni, ali ističe da je suština ne pokleknuti, već se uhvatiti za ono lepo, makar to bila i mrvica. Naime, ova neverovatna dama nije ni slutila šta će joj sve život prirediti već u ranim dvadesetim godinama, u međuvremenu, dobila je decu, dva puta je postala udovica, doktoriala je, a onda se i sama suočila sa opasnom dijagnozom.
Brak iz velike ljubavi sa tragičnim krajem
Udala se za čoveka kojeg je neizmerno volela.
- Udala sam se iz najveće ljubavi u 24. godini, dobili smo dete i kada je naš sin imao godinu i tri meseca, moj muž je poginuo u saobraćajnoj nezgodi. Bili smo na moru, on je otišao na par dana u Beograd, i kada je krenuo da se vraća u Crnu Goru, nikada nije stigao. Ne moram da objašnjavam koji je to bio šok, izvukao nam se temelj života pod nogama. Devedesete, Beograd, udovica sa nepunih 25 godina - započela je svoju priču u podkastu "Womanet" Katarina.
Život nakon pogibije supruga nimalo joj nije bio lak. Uporedno je radila, obrazovala se i brinula o svom nasledniku.
- Živeli smo jako teško, ja nisam imala i neku preteranu pomoć, nisam se baš lepo tada ni slagala da roditeljima mog prvog supruga, a to mogu da razumem, videli su krivca u meni. Moja majka je tada bila živa, ona mi je malo pomagala. Bila sam sama sa sinom 6, 7 godina, dok nisam upoznala drugog partnera. I stalno me je proganjalo pitanje da li sam mu dovoljna - otvoreno govori Katarina.
Druga ljubav i novi životni udarac
Sa drugim partnerom nikada nije otišla pred oltar, ali sa njim je dobila drugog nalsednika.
- Bilo mi je izuzetno važno kako će moj prvi sin reagovati i lepo je to prihvatio, trebala mu je muška figura. Nikada mu nije menjao ulogu oca, već mu je bio najbolji drug. Vodio ga je na treninge vaterpola, igrao sa njim fudbal, pričali su o utakmicama. Zbog tog odnosa prema mom prvom sinu sam se još više zaljubila u njega, na stranu što je bio lep, crn, zgodan. Dobili smo sina, ali smo se rastali nakon 4 godine. Tada mi je stariji sin izgovorio rečenicu: "Pa ja baš nemam sreće sa tatama", nema reči da opišem šta sam u tom momentu osećala. Iako mi je on rekao da zaboravim na to, da je bio mali kada je to rekao i da to verovatno nije ni mislio.
Iako su se rastali, Katarina je sa drugim nevenčanim suprugom ostala u vrlo prijateljskim i bliskim odnosima.
- Mi smo uspeli da ostanemo dobri prijatelji, deca nisu sa njim prekidala kontakt. Išli smo zajedno i na ručkove i na putovanja. Zajedno se i smejali i plakali. Zajedno smo odgajali decu dok je mogao.
Usledio je nezsamisliv obrt - otac Katarininog drugog deteta saznaje straše vesti - ustanovljena mu je leukemija.
- Vrlo teško je prolazio kroz to, a i mi sam njim. Deci sam prvo morala da objasnim da je bolesta, ali sam im govorila da će se izlečiti. Kada je dijagnoza prešla u neuroblastom, onda smo, naravno u dogovoru, morali da promenimo malo priču. Govorila sam im kako mi tati pomažemo i negujemo ga, ali ne znamo da li će mu biti bolje. Međutim, nema tu pripreme.
Iako su godinama bili razvedeni, Katarina se nije odvajala od njega do poslednjeg dana.
- Da je imao neku ženu ili devojku, naravno da bih se povukla. Ali, pošto nije, mislila sam da ne mogu da ga pustim samog i da moram da budem uz njega. Niti sam želela da jednoga dana meni moj mlađi sin kaže: "Ti se nisi našla mom tati kada mu je trebalo". To bi me porazilo kao čoveka, ne kao roditelja. I u tim najtežim trenucima smo se šalili. Išla sam redovno kod njega u bolnicu, stalno smo bili na vezi.
Tračak nade
Kako je Katarina otkrila, vrlo brzo je otišao na transplantaciju koštane srži, što je sve radovalo.
- Nekako se dogodilo da je vrlo brzo došao na red i da je pronađen donor, svi smo bili veoma srećni zbog toga. Međutim, i on i ja smo znali da to nije značilo mnogo, da je njegovo zdravlje već bilo ozbiljno narušeno i da je njegov organizam vrlo slab. Tada sam mu rekla da odemo na more na pet dana pred operaciju. I u tim momentima smo se šalili, govorio mi je kako nisam normalna, a ja njemu da ako se nekome od nas nešto desi, ovaj samo neka ovog drugog baci u more i usput neka smisli šta će deci da kaže. Smejao se i pristao i mi smo otišli sami, bili sedam dana i vratili smo se u nedelju, a u ponedeljak je otišao na operaciju. U utorak smo se čuli i dopisivali. Čudila sam se kako je posle takve operacije tako brzo već mogao da priča, na šta mi je on odgovorio da nema pojma i da je fenomenalno.
Gubitak drugog supruga
Ništa nije slutilo tog utorka na najgori ishod.
- Nastavili smo da pričamo i da se šalimo. Rekao mi je da je čuo da za pet godine postoji mogućnost da se upozna donor. I ja mu kažem da je to predivno i da ćemo ići zajedno. Kada sam ga pitala odakle je, odgovorio mi je da ćemo morati da idemo u Izrael. Na to sam dodala da je super, da nismo tamo bili. A on je na to kroz osmeh rekao: "Vidiš kakve krvi sad imam, karte ne plaćam, ne dam lovu". To je bio naš poslednji razgovor, mi smo se šalili kako nećemo iću u Izrael, jer je on sad Jevrejin i on neće kupiti te karte. To je bilo u utorak, a on je u četvrtak umro. Ako sam na nečemu zahvalna to je što sam mogla deci da ispričam da je naš poslednji razgovor bio pun smeha, on je imao snage da se šali na svoj račun - u podkastu "Womanet" je govorila Katarina.
Postala doktor nauka
Katarina naglašava da je od malih nogu volela da uči, te da joj je pisanje velika ljubav. Rođena je i odrasla u Beograd. Kao devojčica osvajala je nagrade na literarnim konkursima, a književnost je ostala njena tiha ljubav za sve godine profesionalnog usavršavanja.
Srednju školu pohađala je u Drugoj beogradskoj gimnaziji i maturirala u Zemunskoj. Studirala je turizam i međunarodno osiguranje, a potom pronašla svoj poziv u pravu. Nakon završenih studija, položila je pravosudni ispit i doktorirala na temu zaštite ljudskih prava deteta.
- Bilo mi je veoma drago što su moji sinovi prisustovali odrbani mog doktorata i hvala im na podršci.
Govori više svetskih jezika, i živela je u državama širom sveta: Italiji, Japanu, Kipru. Tokom karijere radila je u advokatskoj kancelariji i u privredi, ali se na kraju vratila svojoj prvoj i najvećoj ljubavi – pisanju.
Suočavanje sa sopstvenom bolešću
Međutim i sama Katarina se suočila sa vrlo ozbiljnim zdrvstvenim problemima.
- Primetila sam neku promenu na vratu, ispostavilo se da je tumor na štitnoj žlezdi veličine 4 cm. Kada me je onkolog, inače moj dobar prijatelj, pregledao, poslao me je na dodatna snimanja. Tada su me sasvim slučajno stavili dublje u kapsulu na magnetnoj rezonanci i otkrili da imam tumor na mozgu veličine 2 cm. To je bilo par meseci pre nego što će preminuti drugi suprug. Krila sam od dece 3 godine dijagnoze, jer nisam želela da im stvaram dodatni teret. Rekla sam im kada su počele laži da me guše, stalno sam ih nešto lagala - da idem kod drugarice na dva dana kada je trebalo da radim kontrole, ili da idem na poslovni put kada treba da legnem u bolnicu. Tad mi je laknulo - priznala je.
Katarina je operisala tumor na štitnoj žlezdi, dok tumor na mozgu nije moguće hirurški otkloniti.
- Išla sam i kod najboljeg hirurga u Zagrebu, on je operisao dečka koji je imao isti tumor kao i ja. Ali mi je rekao da ja nisam za operaciju i da je mnogo rizično i da postoji mogućnost da više neću moći da jedem, gutam, pričam. I tu postoji jedna anegdota, tek kada mi je rekao da neću moći možda da pričam, ja sam prihvatila činjenicu da ne može da me operiše. Kada vratim vreme, imala sam karakteristične simptome za oba tumora, ali sam ih ignorisala i poistovećivala da je od umora.
Promenila je život iz korena i nakon što je dugo zaboravljala sebe sada se upravo sebi vraća.
- Na predlog mog lekara sam otišla sam u invalidsku penziju, radila sam u naftnoj industriji, znate kako je kad žena radi mušku posao. Mnogo me je iscrpljivao, a najvažnije za mene je da ne preopteretim nervni sistem. Imam dobre, srednje i loše dane koji su grozni. Ali, promenila sam način života, ishrane, i najkraće rečeno - vratila sam se sebi. Pisanje, koje je bilo moja velika ljubav, sada me opet ispunjava - zaključila je Katarina, koja je napisala roman "Moje sunce zauvek" i podvukla u podkastu "Womanet":
- Ako je ovo što sam odlučila da se ogolim do koske pomoglo bar jednoj osobi i dalo joj snagu, neću se pokajati.
