Došli smo kod snahe i snahe u veliki grad za praznike, puni radosti i očekivanja. Planirali smo danima – kupili poklone, spakovali najbolje što imamo i svi smo se radovali zajedničkom vremenu, smehu i toplim trenucima koji obično prate praznike. Put je bio dug, ali mi smo putovali s osmehom, jer smo želeli da svojim dolaskom unesemo barem malo radosti u njihov dom.
Međutim, već pri samom dolasku osetila sam hladnoću. Doček nije bio ni približno onakav kakav smo očekivali. Nisu nam otvorili vrata sa osmehom, niti su nas uveli u toplu, prazničnu atmosferu. Umesto toga, "smeštaj" koji su nam pripremili bio je neudoban kauč u dnevnoj sobi, bez ikakvih dodatnih jastuka, pokrivača ili trunke pažnje. Osećala sam se potpuno nevidljivo, kao da smo mi, naši trud i pokloni, bili nebitni.
Kako su dani prolazili, situacija nije postajala bolja. Da, trudila sam se, jer nisam mogla da se oslobodim osećaja da praznici ipak zahtevaju malo truda. Kupovala sam namirnice, kuvala obroke i raspoređivala sto, nadala se da ćemo barem na taj način stvoriti prijatnu atmosferu. Svaki put kada bih nosila tanjir hrane, gledala sam u njih nadajući se barem osmehu ili zahvalnosti. Ali ništa. Tišina, ponekad samo mrmljanje.
Čak smo i poklone doneli, sa željom da obradujemo i njih i decu koja su s nama putovala. Pripremili smo ih sa pažnjom, birali po ukusima, pakovali u šarene papire, ali ni tu gestu nisu uzeli ozbiljno. Kao da im je sve to bio teret, a ne čin pažnje i ljubavi.
Dani su prolazili, a ja sam osećala sve veću nelagodnost. Moje srce je bilo teško, a osećaj poniženja sve dublji. Kada je došao trenutak odlaska, očekivala sam makar pristojan ispraćaj – zagrljaj, nekoliko toplih reči, možda čak i neko "dođite ponovo". Ali ne. Ništa od toga. Ništa. Ništa osim reči "doviđenja". Ništa od zahvalnosti za trud koji smo uložili, ni pohvale za hranu, ni pomoć do stanice.
Dok smo se penjali na gradski prevoz, osećala sam se iznevereno i usamljeno, iako smo bili u gomili ljudi. Nisam mogla da sakrijem suze, jer me je pogodilo što ljubav, trud i pažnja koje sam nosila nisu naišli na najmanji odjek.
I dok smo putovali kući, gledala sam kroz prozor prepun svetala velikog grada i razmišljala o praznicima – o tome kako mogu biti toliko bolni kada očekivanja i stvarnost ne idu zajedno. Osećala sam da je, uprkos svim poklonima, kuvanju, pažnji i ljubavi, najveći poklon koji smo mogli dati bila naša prisutnost, a oni su je odbili.
To je iskustvo koje me je naučilo da trud i pažnja ne zavise od toga koliko dajete, već koliko su drugi spremni da prime. Iako sam se osećala poniženo i iznevereno, nisam izgubila veru u dobrotu – ali tog dana sam shvatila koliko su ponekad ljudi hladni, čak i oni za koje si spreman da učiniš sve.
