Ivan i Vera su pet godina sanjali o detetu, a kada se Mihajlo rodio, činilo se da je sama dar od Boga. Uložili su sve u svog sina: ljubav, vreme, svoje neostvarene ambicije i, što je najvažnije, skup pravila uklesanih u granit.
„Najvažnije je biti iskren, sine“.
Sin je bio ozbiljan za svoje godine. Principijelan i vredan. Završio je fakultet sa odličnim prosekom. Svi su bili ponosni na njega. Brzo je pronašao posao i svo vreme provodio u kancelariji.
A onda se jedne večeri vratio kući sa lepim vestima za roditelje.
– Mama, tata, upoznao sam devojku. Zove se Lana.
Glas mu je drhtao, a u njemu se osećala dirljiva, gotovo detinjasta nesigurnost koju nisu čuli godinama.
Lana se pojavila u njihovoj kući sledeće nedelje. Bila je nenametljiva, pristojna. Bilo je jasno da voli Mihajla.
Veza je napredovala, a nakon nekoliko meseci su odlučili da iznajme stan i počnu da žive zajedno. Sve je išlo u dobrom smeru, pa se vrlo brzo dogodila i prosidba.
„Odlučili smo da se venčamo“, rekao je MIhajlo jednog dana kada su došli kod njegovih roditeja na ručak.
– Već gledamo stanove... želimo da imamo svoj krov nad glavom.
Kada su otišli kući, Ivan i Vera su seli za sto i odlučili. Prodaće sve što imaju, nekoliko njiva koje su nasledili i stan u kojem žive da kupe Mihajlu i Lani novi dom, a oni će otići da žive kao podstanari.
Nekoliko nedelja, njih četvoro su gledali oglase dok nisu našli idealnu kuću za njih. Trosobnu, svetlu, sa simpatičnim dvorištem.
"Ovo je vaš venčani poklon", rekli su im, a oni su bili presrećni.
Mihajlo ih je zagrlio, a oni su u njegovim očima videli iskrenu zahvalnost:
Sve je bilo savršeno, a onda...
Prošle su 2 godine, venčanje je nestalo kao dim. Mihajo se jednog dana pojavio na njihovom pragu sam, bled, sa tamnim podočnjacima ispod očiju.
„Lana... Lana je otišla. Rekla je da više ne može da izdrži. Da ja... da nisam čovek kakvog je zamišljala za sebe.“
- Izdrži, sine. Dešava se... Vratićeš nam se, preživećeš i doći ćeš sebi.
„Da, tata“, rekao je tiho. „Želim da se vratim. Kući.“
Vratio se. Sa jednim rancem i danima nije odlazio. Ivan i Vera nisu posumnjali da se, zapravo, događa nešto čudno.
Nedelju dana kasnije, Ivan nije ima mira, okrenuo je Lanin broj.
Lanin glas je zvučao umorno. „Oprostite mi... žao mi je. Ali godinu dana sam ga nagovarala da se leči. Stalno se vraćao... više nisam mogla da izdržim.“
Ivan je posle sat vremena otišao do kućegde su živeli Mihajlo i Lana i imao je šta da vidi, tamo su živeli neki drugi ljudi.
Ivan je sedeo na klupi u parku dva sata. Glava mu je bila prazna.Nije mogao da se seti kako je stigao kući. U dnevnoj sobi, Vera je sedela i gledala tv.
„Nema stana“, rekao je Ivan. „Prodao ga je. Izgubio ga je na kocki.“
Mihajlo je stajao na vratima, a izraz lica mu je bio uplašen.
- Tata, mama... Moram da vam objasnim.
Nije došao kući jer je ljubav sa Lanom nestala, već jer je Lana odlučila da više neće da trpi to u šta se pretvara. Kockao se dan i noć i postajalo je sve gore. Karijera mu je uništena, pre nekoliko meseci je dobio otkaz, a zadužio se toliko da je morao da proda kuću.
Mihajlo je počeo da se kocka kako bi se oslobodio stresa, ulažući male cifre. Onda je došao nalet adrenalina, koji je osetio prvi put u životu. Zatim su došli dugovi. Mali u početku, zatim astronomski. Dizao je kredite, a onda je ostao samo stan. Poklon od roditelja... to ih je potpuno porazilo.
