Ivana Jokić iz Doboja izazvala je pravu buru u svom rodnom gradu kada se udala za muškarca iz Sirije i odmah postala meta priča i osuda. Mala sredina nije mogla da razume njihovu kulturološku različitost: širile su se tvrdnje da ju je muž zatvorio u kuću, da je primorao da rodi petoro dece, da joj ograničava slobodu i prava. Ali Ivana je otkrila za Stil Kurir da ta priča nema veze sa istinom:
„Imala sam sreću da se udam za modernog Arapina", a mi kažemo – mnogi od onih koji šire tako loše priče danas bi sve dali da imaju brak i zajednicu kakvu je ona izgradila.
Njena priča je dokaz da predrasude pucaju pred pravom ljubavlju i poverenjem, i da sreća ne poznaje granice. Ovo je Ivanina priča...
"Dobila sam ponudu za posao u jednom hotelu u Nemačkoj, na recepciji. Došla sam tamo samo sa željom da radim i započnem novi život — ni ne sluteći da ću upravo tu upoznati osobu za koju ću se udati i sa kojom ću stvoriti porodicu".
Za Ivanu je sve bilo novo i uzbudljivo. Grad, jezik, kolege — sve je nosilo miris avanture i neizvesnosti, ali u srcu je nosila nadu da će se snaći i izgraditi svoj put.
Vlasnik hotela me je sačekao na aerodromu, i tokom vožnje smo razgovarali o poslu. Sve vreme je ponavljao:
„Ako ti bilo šta zatreba, obrati se Yamanu — on će ti pomoći oko svega.”
Ivana nije mogla da sakrije radoznalost. Ko je taj misteriozni Yaman? Stalno spominjanje njegovog imena činilo se misterioznim, kao da je jedva čekala da upozna tog lika iz priče.
Prvi susret i zaljubljivanje
"Naš prvi susret bio je pomalo neobičan. Zvučaće kao kliše, ali kao što kažu — kada sretneš svoju sudbinu, jednostavno osećaš. Tako je i meni bilo. Imala sam utisak kao da ga poznajem ceo život."
Dani su prolazili, a njihovo poznanstvo je polako prerastalo u prijateljstvo i poverenje. Svaka šetnja, svaki razgovor, svaki osmeh činili su da se njihova veza prirodno razvija, bez žurbe i bez pritiska.
"Počeli smo svakodnevno provoditi vreme zajedno. Jednom prilikom, dok sam razgovarala sa mamom, pitala me je:
„Ivana, nešto ti previše pričaš o Yamanu?”
Nasmejala sam se i rekla:
„Ma neee, on je stvarno dobar momak, pomaže mi oko svega.”
Suočavanje sa predrasudama
Vreme je prolazilo, a Ivana i Yaman su se sve više zbližavali i zaljubljivali. Svaki zajednički trenutak donosio je novu radost, ali i sumnje i strahove koji su je neprestano mučili. Iako je osećala da je pronašla pravu ljubav, briga kako će roditelji reagovati stalno joj se vraćala u misli, ne dajući joj mira. Na Balkanu su male sredine posebno osetljive, a kada ljudi čuju da je neko Arap, često odmah izmišljaju priče i predrasude: više žena, nepoštovanje žena, ograničena sloboda…
Ivana je dugo razmišljala kako da priđe toj temi sa roditeljima. Sećanje na razgovor sa tatom dalo joj je neizmernu snagu:
„Nije bitno koja je vera — bitno je da je čovek.”
Ta tatina mudrost postala su njen oslonac. Mama je reagovala emotivnije — tu je uvek prisutno pitanje: „Šta će reći narod?” Na Balkanu se taj pritisak oseća posebno snažno, jer se mišljenje okoline često uzima ozbiljno, ponekad više od sopstvenih osećanja. Brat se držao po strani, poštujući njenu odluku i dajući joj prostor da sama donese odluke. Mlađa sestra je reagovala burno, bilo je suza, rasprava i napetosti. Njena ljubav i zabrinutost nisu bile s lakoćom izražene, ali iza svega se krila briga za sestru i strah od nepoznatog.
Ivana se ipak nadala da će ljubav nadjačati sve prepreke, ali trenutak kada će porodice biti upoznate bio je neizbežan i strašan.
Upoznavanje porodica
Najveći strah Ivane bio je susret sa roditeljima — njegovim i svojim. Ipak, stvarnost je bila mnogo lepša nego što je zamišljala. Njegova porodica je dočekala Ivanu sa toplinom i iskrenom pažnjom.
"Majka mu je farmaceut, obrazovana i moderna žena, koja je prepoznala iskrenost i dobrotu. Otac je topao i mudar čovek, koji je odmah jasno stavio do znanja šta je najvažnije:
„Najvažnije je međusobno poštovanje. Razlike postoje, ali prava ljubav ih može prevazići”, kaže Ivana
Najzanimljiviji lik u celoj priči bio je njen tata. Iako ga Yaman jedva razume, njegova upornost i humor stvorili su trenutke smeha i opuštanja. Ivana kaže:
„Tata, on te ne razume.”
A tata, sa osmehom i samopouzdanjem, odgovara:
„Ma razume on sve!”
U tom jednostavnom trenutku, strahovi su se smirili, a svi su shvatili da ljubav i poštovanje ne poznaju jezik, kulturu ili tradiciju — oni grade mostove tamo gde predrasude grade zidove.
Venčanje i porodica
"Godine 2017. venčali smo se u Nemačkoj. Ubrzo smo dobili svog prvog sina i tada je ljubav dobila novu, dublju dimenziju. Naravno, došle su i nove brige — hoće li verske razlike postati izraženije."
„U Nemačkoj nam je lakše živeti svoju priču — ovde ljudi više gledaju svoj život, a manje tuđi.”
Ivana se u Nemačkoj osećala slobodno, bez pritisaka sredine i konstantnih pogleda okoline.
„Razlike nas nisu razdvojile — one su nas obogatile. Ako se dvoje ljudi vole, poštuju i veruju jedno drugom — mogu pobediti sve prepreke.”
Oni su zajedno gradili svakodnevicu i porodičnu harmoniju, oslanjajući se na poverenje i međusobno poštovanje.
Život i izazovi majčinstva
"Kada smo dobili prvo dete, preselili smo se u drugi grad. Ja sam ostala bez posla jer poslodavac nije hteo da mi produži ugovor zbog trudnoće.
To je bilo jedno od težih razdoblja u životu, ali moj muž je radio puno radno vreme kako bih ja mogla da uživam u ulozi majke."
Ivana je mogla potpuno da se posveti deci, dok je Yaman preuzimao obaveze oko finansija i doma.
„Želim da razbijem predrasude da Arapi zatvore žene u kuću ili da žena nema slobodu. To nije tačno — imam potpunu slobodu, ništa mi nije uskraćeno.
Danas sam mama petoro dece: dve devojčice i tri dečaka. Sva deca su rođena u Nemačkoj, idu u vrtić i školu, bave se sportom i uživaju u normalnom detinjstvu.
Moj muž je radio u restoranu kao suši majstor, a danas imamo svoj restoran i mali biznis.”
Kulturološke razlike i svakodnevni život
„Imaju ramazanski post — post imamo i mi. Priče o više žena su, kako kaže, stvar prošlosti i ostale u kamenom dobu.”
Njihov svakodnevni život tekao je mirno, uobičajeno, sa poštovanjem tradicija i običaja.
„Što se tiče odnosa sa svekrvom, komuniciramo na engleskom. Oni žive u Švedskoj, tako da nemam problem odnosa snaha–svekrva. Ona je po struci farmaceut i voli da udijeli više saveta kada su deca bolesna, ali svekrva uvek najbolje zna, šala, naravno. Najviše se čujemo oko razmene recepata, jer pokušavam da spremam arapska jela. E, možda tu mogu da navedem kao veću razliku u kulturi — oni u kuhinji koriste jake začine. To baš ili voliš ili ne. Moj muž jako voli pitu i pasulj, tako da se u našoj kuhinji kuha sve.”
"Venčanje je bilo opštinsko, u užem krugu, nosila sam belu haljinu, a svekar i svekrva su me nakitili zlatom."
Par je pažljivo balansirao običaje obe porodice, vodeći računa da nema nikakvih ekstemnih momenata.
„Na kraju bih svima od srca poželela srećan Božić — Hristos se rodi! Čuvajte svoju porodicu, volite se i poštujte, jer život je zaista prekratak za nerviranje, osude i mešanje u tuđe živote. Najvažnije je da ostanemo ljudi — puni razumevanja, dobrote i ljubavi jedni prema drugima.”
Ivana i Yaman su izgradili porodicu u kojoj ljubav, poštovanje i međusobno poverenje čine osnovu svakog dana. Njihova priča pokazuje da razlike u veri, kulturi ili poreklu nisu prepreka za sreću, već mogu biti izvor bogatstva i zajedničkog rasta. Petoro dece odrastaju u domu ispunjenom toplinom, razumevanjem i sigurnošću, u sredini gde se ceni sloboda i poštovanje. Ivana i Yaman su dokaz da će zdrava porodica porodica, uprkos izazovima i predrasudama, postati mesto potpune sreće i harmonije.
Autor: Lana Apostolović
