Vera pored 3 dece i 7 unučića sama dočekuje Božić: Posle ove ćerkine izjave rekla sam - nek vam Bog oprosti, ja ne mogu

Vera je navikla da živi skromno i da se u svemu oslanja isključivo na sebe. Tokom čitavog radnog veka radila je kao kondukterka na dugim linijama, putujući danima daleko od kuće. Njena penzija danas je prosečna – nedovoljna za luksuz, putovanja i skupe kupovine, ali sasvim dovoljna da se preživi mirno i pošteno.

Njena prijateljica Ljuda, puna utisaka sa putovanja u Tursku, često joj je pokazivala fotografije sa mora, hotela i restorana.

– Pogledaj kako je bilo lepo, Vera. Sledeći put moraš sa mnom – govorila je oduševljeno.

– U kofer da me spakuješ? – kroz osmeh bi odgovarala Vera. – Nisam išla u inostranstvo dok sam bila mlada, pa neću ni sada, u starosti.

Ljuda je uzdisala i odmahivala glavom.

– Znam, penzije su male… Meni je sin sve platio. I tvoja deca bi mogla isto. Imaju mogućnosti.

Na tu temu Vera nije volela da govori. Imala je troje dece, ali su svi bili zauzeti sopstvenim životima. Sin je imao privatni posao, ćerka je radila u salonu lepote, druga ćerka živela je u drugom gradu. A sedmoro unučića raslo je brzo, ali daleko od nje.

Majka koja uvek opravdava decu

Vera nikada nije govorila loše o svojoj deci. Uvek je nalazila opravdanja.

– Imaju svoje brige – govorila bi. – Deca, krediti, posao… Nije danas lako živeti.

Ali u sebi je osećala tugu. Ne zbog novca, već zbog nedostatka poziva, poseta, toplih reči. Godinama je bila odsutna zbog posla, putovala, radila dodatne poslove, prodavala na pijaci vikendom – sve da bi deci obezbedila bolju budućnost.

Brak bez ljubavi

Njen brak sa Borisom odavno je bio samo navika. On je radio kao vozač, nije bio ambiciozan, ali je znao da traži utehu tamo gde ne treba. Vera je ćutala dok su deca bila mala – smatrala je da im je otac potreban.

Kasnije, kada je poželela da promeni posao jer joj je zdravlje slabilo, Boris je bio protiv. Njemu je odgovaralo da ona stalno bude odsutna. Njeno mišljenje više nikoga nije zanimalo.

Deca odrastaju, majka ostaje sama

Vera je starila, ali je i dalje pomagala svima. Kada je sin upao u problem sa zakonom, ona je izvukla svoju ušteđevinu da ga spasi. Nije pitala, nije tražila zahvalnost.

A onda je došao Božić.

Božić bez zagrljaja

Vera je očekivala da će bar za praznike doći. Spremila je kuću, postavila stolnjak, skuvala omiljena jela svojih unučića. Nadala se smehu, dečjoj graji, toplini.

Umesto toga, stigao je poziv.

– Mama, nećemo moći da dođemo… – rekla je ćerka. – Znaš, obaveze, deca, put…

Vera je ćutala nekoliko sekundi. A onda je tiho rekla:

– Neka vam Bog oprosti, deco. Ja ne mogu.

Spustila je slušalicu i sela pored prozora. U kući je bilo toplo, ali u srcu hladno.

Tiha molitva jedne majke

Te večeri, Vera je sama dočekala Božić. Upalila je sveću i pomolila se – ne za sebe, već za svoju decu i unučiće. Jer majčinsko srce ne zna drugačije.

Iako je bila okružena uspomenama, shvatila je da je ceo život davala, a najmanje dobila zauzvrat. Ali nije izgubila dostojanstvo.

Jer Vera je bila jaka. I ostala majka – čak i onda kada je ostala sama.

Godine kada više nema snage za dokazivanje

U tom periodu života Vera više nije imala ni snage ni želje da bilo kome nešto dokazuje, objašnjava ili menja tuđa mišljenja. Previše je toga već prošlo, previše puta je ćutala i išla dalje onda kada je bolelo. Naučila je da se povlači u sebe i da sve nosi sama, jer joj je tako bilo lakše.

Ćerka Liza se udala i preselila kod muža. Bila je srećna, zaokupljena novim životom, planovima, obavezama. Vera je pomagala koliko je mogla – savetima, sitnicama, hranom, a najviše tihom podrškom. Nije se mešala, nije se nametala. Govorila je sebi da tako treba.

Sin Tolik je, pak, odlučio da pokrene sopstveni posao. Imao je ideje, ambiciju, ali ne i početni kapital. Vera nije razmišljala ni trenutka – izvadila je ušteđevinu, novac koji je godinama ostavljala “za crne dane”.

– Uzeću, mama, ali samo kao pozajmicu – rekao je ponosno. – Vratiću sve, do poslednje pare.

Vera se samo nasmešila. Znala je da joj taj novac nikada neće biti važniji od sinove sigurnosti. I zaista, Tolik je posle dve godine vratio sve, dinar po dinar, iako ga ona nikada nije podsetila niti pitala.

Kada su deca otišla, Vera je prvi put u životu ostala sama sa mužem u velikom stanu. Bez dečje graje, bez žurbe, bez stalnih briga. Umesto olakšanja, došla je tuga. Tišina je bila preglasna.

Prijateljice su joj govorile da je vreme da konačno živi za sebe.

– Putuj, odmori se, uživaj – savetovale su je.

Ali Vera nije znala kako se to radi. Ceo život je živela za druge. Nastavila je da radi do iznemoglosti, iako za tim više nije bilo stvarne potrebe. Rad joj je bio beg – od misli, od praznine, od osećaja da više nikome nije potrebna.

Smrt koja je sve prelomila

A onda je Boris iznenada umro. Infarkt. Brzo, tiho, bez upozorenja.

Vera je ostala potpuno sama.

Deca su došla na nekoliko dana – sahrana, papiri, formalnosti – i onda su se, kao po nekom neizgovorenom dogovoru, razišla, vraćajući se svojim životima. Izbegavali su majčin pogled, razgovore, tišinu.

Jednog dana, sasvim slučajno, Vera je čula razgovor sina i ćerke.

– Lekar je rekao da je otac mogao da se spasi da se ranije reagovalo – govorio je Tolik.

– Znači, nismo pazili – tiho je odgovorila Liza. – Mi smo retko dolazili, ali mama je bila stalno tu. Mogla je biti pažljivija.

Te reči su joj se urezale dublje od same smrti muža.

Krivica koju nije znala kako da nosi

Vera se nije umešala u razgovor. Plašila se da će, ako progovori, reći nešto suvišno, pogrešno, nešto što će još više udaljiti decu od nje. Ali je tada shvatila ono čega se najviše bojala – deca su je delimično krivila.

Ta spoznaja ju je slomila više nego gubitak muža.

Od tog trenutka, njihovi odnosi su postali hladniji. Dolazili su samo za praznike, kratko, užurbano, kao da ih zidovi tog stana guše. Vera se spasavala poslom dok je još radila, a nakon penzije – kućnim poslovima i retkim susretima sa prijateljicama.

One su pričale o svojoj deci i unučićima, o pažnji, poklonima, zajedničkim putovanjima. Vera je slušala, klimala glavom i iskreno se radovala zbog njih, iako je u grudima osećala težinu.

Pokušaj iskrenosti

Jednog rođendana, kada su joj deca došla u posetu, skupila je hrabrost.

– Ako ikada budete imali više vremena da dolazite, ja ću biti presrećna – rekla je tiho. – Znam da imate mnogo obaveza… ali jako mi nedostajete. Znam i da ste ljuti na mene.

Liza je sklonila pogled.

– Ma nije to… samo imamo mnogo posla.

– Znam – rekla je Vera.

– Ali ja osećam krivicu. Zbog toga što me nije bilo u vašem detinjstvu. Zbog svih tih putovanja, odsustava…

Tolik je tada prvi put rekao ono što je godinama stajalo neizgovoreno.

– Nama si uvek nedostajala, mama. Novac je bio važan, ali nama je trebala majka. Otac je bar bio fizički prisutan, ponekad. Ti nisi bila nikad.

Razumevanje koje dolazi prekasno

Vera ih je razumela. Ali tada nije imala izbora. Da nije radila, ne bi bilo njihovog obrazovanja, sigurnosti, početka u životu. Sada su bili uspešni, imućni ljudi, koji su mogli da joj pruže sve – putovanja, poklone, lagodan život.

Ali Vera to nije želela.

Nije htela da moli. Nije želela novac. Samo malo pažnje. Jedan poziv. Jedno pitanje: “Kako si, mama?”

Shvatila je da ih tim vrednostima nikada nije naučila. Bila je previše zauzeta preživljavanjem.

Božićna tišina i majčina molitva

Sada, u starosti, ostalo joj je samo da se moli da njena deca ne ponove njene greške. Da budu prisutni u životima svoje dece. Da znaju da ljubav ne može da se nadoknadi novcem.

I tako je Vera, majka troje dece i baka sedmoro unučića, sama dočekala Božić. Sa svećom, molitvom i nadom koja, iako tiha, nikada nije nestala.

Jer majka, čak i kada je zaboravljena, nikada ne prestaje da voli.