Imam 56 godina i ceo život sam provela trudeći se da budem dobra majka i dobra žena. Najteža rečenica koju sam ikada čula došla je upravo od onih kojima sam se najviše davala:
"Niko te nije tražio da to radiš."
I zaista — niko me nikada nije pitao. Jednostavno se podrazumevalo. Tako je "trebalo". Ako žena ne brine o mužu i deci, čemu onda porodica? To nije bila samo nečija misao, to je bila atmosfera u kojoj smo odrasle i živele. I ja sam je prihvatila bez pogovora. Kako je moglo drugačije?
Ako si udata, budi dobra žena. Radila ili ne — manje je važno. Važno je da kuća bude uredna, ručak na stolu, deca zbrinuta. "Muževa košulja je ogledalo žene" — tu rečenicu sam slušala toliko puta da mi se urezala u svest. Mogla sam da radim dva posla, ali ako večera nije bila spremna ili je stan bio u neredu, krivica je bila moja.
Imala sam snove. Želela sam da radim u svojoj struci. Ali moj muž je imao diplomu više, pa se podrazumevalo da je njegova karijera važnija. "Tebi treba nešto lakše", govorili su mi, "nešto što donosi novac i ostavlja ti vremena za porodicu." Tako sam završila na privremenim poslovima, bez ikakve perspektive. Uvek ista rečenica: "Zašto bi ti karijera? Mi imamo jednu karijeru — moju."
Posle porodiljskog sam poželela da nastavim školovanje, da konačno steknem visoko obrazovanje. Odgovor je bio podsmeh. "A ko će po decu? Ko će da kuva?" Kao da je sama ideja bila besmislena. Zašto učiti kad možeš da budeš "dobra žena"?
I tako sam živela. Svi su bili siti, obučeni, kuća je blistala. A onda su deca odrasla, muž je našao mlađu, i ispostavilo se da moja uloga više nikome nije potrebna. I da — niko me zaista nije tražio. Sama sam pristala na taj obrazac, verujući da je to sreća.
Spolja, sve je izgledalo u redu. On je napredovao, deca su se spremala za fakultete, pričalo se o unucima. Život je tekao "normalno".
A onda — lom.
Jedne večeri, tokom obične večere, gurnuo je tanjir i rekao: „Umoran sam. Dosta mi je.“
Ubrzo su došle svađe, uvrede, rečenice koje bole više od šamara: "Ti si stara. Glupa. Sa tobom nema o čemu da se priča." A onda i nagoveštaji — neko mlađi, zanimljiviji, pametniji.
Moj naivni pokušaj da se odbranim: "Ali ja sam ceo život bila tu zbog tebe."
Odgovor je bio leden: "Je li te neko terao?"
I tada je krenuo bes. Na njega. Na decu, koja su, kako se ispostavilo, takođe "ništa tražila". Glupo je zamerati deci, znam, ali ja sam bila ta koja je sedela pored njihovih kreveta noću. Ja sam krpila staru garderobu, plela čarape, proveravala domaće zadatke, radila dodatne poslove dok je on "gradio karijeru". Ja sam bila stalno tu. A on… ponekad jeste, ponekad nije.
Na kraju, ništa od toga nije bilo važno. Deca su samo slegla ramenima: "To je vaš problem. On je ipak otac."
Sada sedim sama u zagušljivom jednosobnom stanu koji sam iznajmila posle razvoda. Kao da trideset godina braka nikada nije postojalo. Kao da je neko sve izbrisao gumicom, a meni ostavio prljavu, izgužvanu prazninu.
On ima novi život — uspeh, ugled, mlađu ženu. Deca imaju svoje porodice i obaveze. A ja? Ja imam tišinu.
Kažu mi: "Biće bolje kad dođu unuci."
A ja znam šta to znači — ponovo ću biti potrebna. Kao besplatna dadilja, kuvarica, negovateljica. I kada to prođe, opet ću ostati sama.
Radim kao portir. Plata je mala, ali bar mogu da sedim. Leđa bole, zglobovi otkazuju, pritisak skače. Nekada sam mislila da gradimo zajedničku budućnost. Da je njegova karijera i moja zasluga. Ispostavilo se da sam samo ja ulagale.
Sada je on "važan čovek". Njegova žena živi drugačije. Nije morala da ustaje u zoru, da radi dodatno, da štedi svaki dinar, da pere veš u lavabou jer "nova mašina nije prioritet". Njena svakodnevica je mirna, uglađena, bez borbe.
A ja noću sedim budna, sa jeftinim čajem i bombonama, listam telefon i pitam se gde sam pogrešila. Ceo život sam sebe stavljala na poslednje mesto, verujući da je to ispravno.
Ostala sam sama. Umorna. Sa dve mačke koje barem znaju da predu. I najviše me boli jedno — ne to što sam dala mnogo, već što sebi nisam ostavila ništa.
I tada shvatam: ta "ženska sreća" o kojoj su nam govorili bila je zamka. Dala sam sve. A zauzvrat — tišinu. I hladnu šolju čaja u dva ujutru.
