Srebrni brak nije šala. Dvadeset pet godina zajedničkog života ne prođe tek tako, bez traga. Tog dana sam se potrudila koliko sam mogla – sto je bio prepun, kao u pravoj kući: domaća pečena šunka, haringa pod krznenim kaputom, salata Olivije,pihtije od mesa bistre kao suza. U stanu je bilo dvadesetak ljudi – rodbina, komšije, kolege. Viktor je sedeo na čelu stola, u novom odelu, vidno zadovoljan sobom.
Sve je delovalo svečano, gotovo idilično, dok nije ustao. Osetila sam nelagodnost još pre nego što je progovorio. U sledećem trenutku, pred svima, počeo je da iznosi ono što je, kako sam kasnije shvatila, godinama tinjalo u njemu: optužbe, uvrede, sumnje koje su se ticale mene i naše dece. Govorio je da me trpi četvrt veka, da deca nisu njegova, da ih je podizao kao tuđu. U prostoriji je nastala neprijatna tišina, a meni se činilo da se stapam sa belim stolnjakom.
U tom trenutku sam shvatila da se u njemu nešto nepovratno slomilo. Iz džepa je izvukao kovertu, uveren da u rukama drži dokaz koji će ga opravdati pred svima. Bio je siguran da je pametniji od mene, da me je nadmudrio, da je konačno došao trenutak u kojem će me javno poniziti i izaći kao pobednik.
DNK test
Kada je otvorio dokument, videla sam kako mu se lice menja. Samouverenost se pretvarala u zbunjenost, zatim u strah. Rezultat DNK testa bio je jasan: verovatnoća očinstva za oboje dece iznosila je 99,9 odsto. U sobi je zavladala tišina kakvu ne pamtim. Sve što je prethodno izgovorio palo je na njega poput kamena.
U meni više nije bilo suza. Sve su izgorele onog trenutka kada je našu decu nazvao tuđom. Smireno sam uzela papir i pročitala rezultate, jasno i glasno. Tada sam shvatila da istina ne mora da viče – dovoljno je da stoji pravo.
Njegova majka, koja je godinama hranila njegove sumnje, pokušala je da ospori rezultat, da govori o grešci, o zaveri. Tada sam izvadila stari porodični album. Među fotografijama iz mladosti, jedna je posebno odudarala. Na njoj je bila ona, zagrljena s muškarcem koji nije bio njen pokojni muž. Ubrzo je postalo jasno ono o čemu se nekada šaputalo u selu, ali se nikada nije izgovaralo naglas: Viktor možda i nije bio sin čoveka čije je prezime nosio.
Moja deca su tada ustala od stola. Bez vike, bez histerije. Samo su otišla. Njihovo dostojanstvo je bilo jače od svake reči. Ostali su gosti, neprijatno svesni da su prisustvovali nečemu što nije trebalo da bude javno, ali je moralo da se dogodi.
Tada sam rekla ono što sam godinama prećutkivala. Da sam ćutala zbog dece, da sam trpela zbog porodice, ali da poverenje nije nešto što se šalje u laboratoriju u koverti. Rekla sam mu da spakuje stvari i da napusti stan. Taj stan nije bio zajednički – bio je moj, poklon mojih roditelja pre braka. On je to, u svojoj sigurnosti i pohlepi, zaboravio.
Pola sata kasnije, stan je bio tih. Viktor i njegova majka su otišli slomljeni i ogorčeni. Gosti su se razišli bez reči. Ostala sam sa nekoliko bliskih prijateljica da sklonimo sto. Bacala sam hranu u smeće i osećala olakšanje koje nisam očekivala.
Mesec dana kasnije, Viktor je živeo s majkom, ogorčen i sam. Deca su prekinula svaki kontakt s njim. Jedne večeri pojavio se pred mojim vratima, zapušten i pijan, tražeći oproštaj. Govorio je o ljubavi, o greškama, o tome kako bi sve oprostio.
Tada sam shvatila da neki ljudi ne traže oproštaj – oni traže povratak kontrole. Vratila sam mu samo stare štapove za pecanje koje je zaboravio u ormaru i zatvorila vrata.
Stan je bio tih. Niko se nije žalio, niko nije sumnjičavo gledao decu, niko nije prebrojavao krivice. Skuvala sam čaj i pogledala kroz prozor. Viktor je odlazio niz ulicu, vukući torbu i štapove.
Da li sam ga sažalila? Ne. Budale se ne žale – one se uče. A ova lekcija ga je koštala porodice, doma i iluzije da je uvek bio u pravu.
I sada, kad je sve gotovo, ostaje samo jedno pitanje: koliko žena je čulo iste te sumnje, iste "šale", ista podbadanja o tome na koga dete liči? I koliko njih je, kao i ja, prećutalo – predugo.
