"Mislila sam da alkohol razara moj brak, ali kad sam prestala da pijem, primetila sam nešto kod muža što mi se urezalo: 3 meseca kasnije sam se razvela"

Jedna žena htela je da ispriča svoju priču kako je došlo do njenog razvoda. U početku je mislila da je to zbog alkohola, ali je shvatila širu sliku. 

Trezvenost mi je uništilo brak

Prestala sam da pijem neposredno pre prošlog dočeka Nove godine. Ljudima sam govorila da je to zbog zdravlja. Resetovanje. Nešto razumno što žene rade nakon praznične sezone natopljene alkoholom. Istina je bila mnogo prljavija. Bila sam uplašena. I umorna. I počela sam da se pitam ko sam ja zapravo kada u ruci ne držim čašu vina.

Alkohol je oduvek bio utkan u moj brak. Vina petkom uveče. Dugi ručkovi. Druženja koja bi se pretvarala u pijančenja. Deca na sportskim terenima, a mi pored njih sa ručnim frižiderima. Odmori planirani prema tome gde možemo jeftino da pijemo. Iskreno sam mislila da će izbacivanje alkohola smiriti stvari. Da će omekšati oštre ivice našeg, ponekad burnog, odnosa. Umesto toga, stojeći tamo u ponoć sa kiselom vodom u ruci, shvatila sam koliko je malo toga ostalo bez pića. Tišina je bila zaglušujuća. Neprijatna. Moj muž se šalio da "više nisam zabavna" i stalno me nagovarao da popijem samo jednu. Nisam.

I te noći se nešto promenilo što se više nikada nije vratilo na staro.

Početak

Muža sam upoznala kada sam imala 28 godina. On je imao 26. Bio je fin momak. Pristojan. Pun poštovanja. Duhovit. Pre mene je imao jednu ozbiljnu vezu i proveo je godine putujući sa drugovima. Zemlje poznate po žurkama. Obilasci pabova. Burne noći. I ja sam imala nekoliko dužih veza. Većina je bila izgrađena oko pića. Gledajući unazad, vidim koliko sam sopstvenog tereta uvukla u njih. Nesigurnost. Posesivnost. Glupave svađe ni oko čega. Nekada sam mislila da su te veze bile osuđene na propast jer ti muškarci nisu bili pravi za mene. Sada vidim da ja nisam bila prava za sebe.

Momci koje sam birala bili su uvek... u redu. Dovoljno fini. Obično fizički radnici koji su voleli pivo posle posla. Bezbedni da ih dovedeš kući. Nisu nigde posebno težili u životu, ali nisam ni ja. Kada nisam bila u vezi, ludo sam se provodila. Zagrevanje uz piće kod nekoga, barovi, previše alkohola. Ponekad pilule ili crte, ako bi se našle u blizini. Šeme sa nekim koga jedva poznajem. Pijani seks. A onda spirala srama koja bi trajala danima. Pa sve ispočetka.

Tako sam upoznala sve svoje partnere. Uključujući i svog muža. Niko nije bio iznenađeniji od mene kada se šema za jednu noć pretvorila u nešto više. Mrzim da priznam koliko sam bila zahvalna kada bi me neko pitao za broj telefona. Koliko bih se uzbudila kada bi me neki sasvim prosečan muškarac pozvao i poželeo da me ponovo vidi. Kada sam upoznala muža, doputovala sam u grad na drugaričin rođendan. Bili su mi dosadili isti prigradski pabovi. Bilo mi je muka od spavanja sa istim tipovima muškaraca. Sećam se da sam bila uzbuđena, ali i anksiozna, kao da će se možda desiti nešto drugačije.

Od samog početka, naša veza se vrtela oko alkohola. Pio je tamno pivo i nagovarao me da probam. Pretvarala sam se da mi se sviđa, iako mi je bilo teško i odmah me nadimalo. Spavala sam sa njim te noći. I sledećeg jutra. Zatim smo otišli pravo u drugi pab na "klin se klinom izbija". Naš prvi "dejt" bio je u pabu. Rekla sam mu da imam flašu votke u torbi ako želi da odemo kod njega i nastavimo žurku. Na drugom sastanku smo gledali lokalni bend, a on je izvadio kesicu ekstazija.

Nije bilo romantičnog trenutka u kojem me je pitao da mu budem devojka. Samo smo nastavili da pijemo i spavamo zajedno dok me jednog dana, u nekom pabu, nije predstavio nekome kao svoju devojku. Želela sam nešto veće. Romantičnije. Ali mi je laknulo što sam "sklonjena sa tržišta". Upali smo u ciklus koji će trajati decenijama. Burni vikendi. Oštre, iscrpljujuće svađe. Seks pomirenja. Jovo nanovo.

Porodica nakon ludih žurki

Kupili smo kuću. Dobili decu. Stekli prijatelje koji su pravili žurke posle školskih priredbi i utakmica. Svađali se sa familijom. Njegova porodica je bila bučna i bez granica. Moja tiho razočarana, uvek sa osećajem da ne dostižem svoj potencijal. Tokom 23 godine živeli smo kao i mnogi Australijanci srednje klase. Uvek pomalo pod stresom zbog novca. Kada bi bilo viška, išli bismo na Bali, a po povratku brinuli o hipoteci. Pili smo i u dobrim i u lošim trenucima. Ponekad smo koristili droge. Ponekad smo se voleli najbolje što smo umeli.

Prekid filma

Napunila sam 50 godina u septembru 2024. i doživela "prekid filma". To mi se nije često dešavalo u životu, i zato me je uplašilo. Deca su bila zabrinuta. Mom mužu je to bilo urnebesno. Prijatelji su se smejali i nazivali me legendom. Odlučila sam da prestanem da pijem "na neko vreme".

Stiglo je leto i roštiljanja su postala učestala. Govorila sam ljudima da sam na zdravstvenom režimu. Ali bilo je to više od toga. Želela sam potpuni remont svog života. Želela sam da znam ko sam bez alkohola. Bilo mi je muka od svađa oko gluposti. Muka od osećaja zamagljenosti i srama. Otišla sam kod lekara opšte prakse i dobila plan za mentalno zdravlje. Pronašla sam savetnika. Po prvi put sam počela da povezujem tačke između svog detinjstva, poljuljanog samopouzdanja, pijenja i, na kraju, dijagnoze ADHD-a koja je objasnila toliko toga. Impulsivnost. Sram. Osećaj neuspeha koji me je pratio kroz karijere, hobije i život.

Bilo je mnogo toga što je trebalo raspakovati. Mnogo zbunjenosti. Ali jedna stvar je bila kristalno jasna: nikada više nisam želela da pijem. To nije bio trenutak prosvetljenja. "Gubitak filma" na 50. rođendanu bio je upozorenje, a ne cela priča. Jednostavno sam znala da će moj život biti bolji bez alkohola. Deca su odrastala i želela sam da budem bolja baka nego što sam bila majka. Ta misao me je snažno pogodila i nije me puštala.

Do Božića, moj muž se već mučio. Sviđalo mu se kako izgledam. Vitkija. Manje naduvena. Mlađa. Ali nije mu se sviđalo u koga se pretvaram. Nije mi bio podrška. Navaljivao je. Šalio se. Durio se. Pio je još više. Alkohol je oduvek bio lepak našeg braka i bez njega nije bilo ničega što bi nam skrenulo pažnju sa činjenice da zapravo ne znamo kako da budemo zajedno.

Te novogodišnje večeri stajala sam tamo trezna dok su svi ostali nazdravljali. Tišina između nas postala je nepodnošljiva. Do januara smo jedva razgovarali. Do marta smo se rastali.

Skoro godinu dana kasnije, počinjem još jednu treznu godinu. Prošli Božić je bio čudan na neki tih način. Proveli smo ga zajedno zbog dece, koja su sada uglavnom odrasli ljudi, ali im je i dalje bilo potrebno da stvari izgledaju poznato. Ista kuća. Ista hrana. Iste šale. Ali sve je delovalo pomalo pogrešno, kao scenografija koja je ponovo izgrađena nakon požara. Nismo želeli da budemo sa širom porodicom. Bilo je previše sveže, previše iscrpljujuće. Ironično, oba para roditelja bila su očajna zbog raskida. Uvek sam pretpostavljala da će im laknuti.

Gledala sam kako svi piju i osećala mešavinu olakšanja i tuge. Olakšanje što se ne budim zamagljene glave ili posramljena. Tugu za ženom koja sam nekada bila, onom koja se glasnije smejala posle nekoliko čaša vina i zataškavala pukotine novim sipanjem pića. Videla sam koliki je napor moj muž ulagao da se pretvara da je sve normalno. Takođe sam videla koliko bi bilo nemoguće ikada se vratiti na staro.

Za doček Nove godine nije bilo velike žurke. Nije bilo odbrojavanja okruženog bukom i alkoholom. Bila sam kod kuće, rano u krevetu. Probudila sam se bistre glave i stabilna, bez onog užasa koji bi se obično uvukao 1. januara. Ne osećam se trijumfalno zbog onoga što sam izgubila. I dalje žalim za brakom koji sam mislila da imam. Za pričom koju sam sebi pričala o tome kako ćemo zajedno ostariti. Ali takođe znam, sa sigurnošću koju nikada ranije nisam imala, da me je trezvenost spasila. Vratila mi je razum. Dala mi je iskrenost. Dala mi je budućnost koja ne zavisi od toga da moram da se "umrtvim" da bih je preživela.

Prestanak pijanstva nije samo promenio moj brak. Pokazao mi je od čega je on zaista bio sazdan.