„Platićemo odvojeno“, rekao je Jovan tiho, ali dovoljno glasno da je konobarica, koja je već nervozno listala novčanice u rukama, stala i pogledala nas ispod obrva. U tom trenutku, kao da je ceo kafić utihnuo. Osetila sam kako mi se obrazi zagrevaju, a srce mi je lupalo kao da će iskočiti iz grudi. Nisam znala gde da gledam - u njegovu šolju kafe, u svoj tanjir sa polupojedenim kolačem ili u prozor gde su ljudi prolazili, a svi su izgleda znali šta se upravo dogodilo.
„Nema problema“, rekla sam, pokušavajući da zvučim opušteno, ali mi je glas drhtao. Konobarica je klimnula glavom i otišla da donese dva računa. Jovan je slegnuo ramenima i osmehnuo se, kao da je to najnormalnija stvar na svetu. Možda jeste - ali ne u mojoj glavi, ne posle svih onih razgovora sa mamom i tetkom o tome kako pravi muškarac uvek plaća za prvi sastanak.
Sedeli smo u tišini još nekoliko minuta. Jovan je pričao o svom poslu u IT kompaniji, kako mu je šef prava veštica i kako sanja da jednog dana otvori svoj startap. Klimnula sam glavom, ali ga nisam baš slušala. Ona stvar „platićemo odvojeno“ mi je odzvanjala u glavi.
Setila sam se kako mi je mama rekla pre nego što smo izašle: „Anja, nemoj biti laka. Ako te momak zaista želi upoznati, pokazaće to delima, a ne rečima.“ S druge strane, moj tata je uvek govorio: „Vremena su danas drugačija. Neka svako plati svoje.“ Ali moj tata nije znao kako se osećam kada me društvo gleda kao da sam manje vredna ako ne igram po starim pravilima.
Jovan me je pogledao i pitao: „Je li sve u redu? Izgledaš zamišljeno.“
„Oh, sve je u redu“, slagala sam. „Samo sam malo umorna.“
Nisam imala snage da mu kažem šta me zaista muči. Nisam bila ni sigurna šta me tačno muči – da li sam povređena što nije platio ili zato što sam očekivala da plati? Da li ja živim u prošlom veku ili su svi ostali previše moderni?
Kada smo izašli iz kafića, Jovan me je pitao da li želim da prošetam Bulevarom. Složila sam se, nadajući se da će mi šetnja razbstriti misli. Šetali smo parkom, a on je pričao o svom detinjstvu u Trsteniku, kako mu nedostaje dvorište i kako ga Beograd ponekad guši svojom vrevom i gužvom. Smejala sam se njegovim šalama, ali iznutra sam bila prazna.
Mobilni mi je vibrirao – poruka od mame: „Jesi li dobro? Je li dečko pristojan?“ Nisam odgovorila. Nisam znala šta da joj napišem.
Jovan me je zaustavio kod klupe i ozbiljno me pogledao: „Anja, znam da nešto nije u redu. Ako ti smeta što predlažem da platimo odvojeno, reci mi.“
Zastala sam. Osetila sam knedlu u grlu. „Ne znam… Možda sam samo očekivala nešto drugo. Znaš, u našoj porodici… uvek smo govorili da muškarac treba da pokaže inicijativu.“
Jovan je uzdahnuo: „Anja, nemam problem sa plaćanjem. Ali sam navikao da žene danas žele ravnopravnost. Ne želim da te uvredim ili potcenim.“
Osetila sam kako mi suze naviru na oči – ne zbog Jovana, već zbog sebe. Zbog svih tih godina pokušavanja da budem ono što drugi žele od mene. Zbog svih tih pravila koja su mi usađivana još od malih nogu, kada su me učili kako da sedim za stolom i kako da gledam muškarca u oči.
„Možda ni ja ne znam šta želim“, šapnula sam.
Jovan me je zagrlio i tiho rekao: „Nema ništa loše u tome.“
Vratila sam se kući kasno noću. Mama me je dočekala na vratima i pitala: „Pa? Kako je?“
Slegnula sam ramenima: „Ne znam, mama. Dobar je… ali nešto nije kliknulo.“
Otišla sam u svoju sobu i sela na krevet. Gledala sam kroz prozor u svetla grada i razmišljala o svemu što se dogodilo. O Jovanu, o mami, o tati, o svim tim očekivanjima koja su me gušila.
Narednih dana nisam odgovarala na Jovanove poruke. Nisam imala snage za još jedan razgovor o ravnopravnosti i modernim vezama. Nisam imala snage ni za sebe.
Jedne večeri, sela sam za kuhinjski sto sa mamom i pitala je: „Mama, jesi li ikada poželela nešto drugo osim onoga što si imala?“
Pogledala me je iznenađeno: „Naravno da jesam. Ali život nije bajka, Anja. Moraš znati šta želiš.“
Ali ja nisam znala.
Nedelje su prolazile, a ja sam osećala sve veći pritisak – od porodice, od prijatelja koji su već bili vereni ili u braku, od društva koje je očekivalo da sve sredim do tridesete godine. Počela sam da izbegavam porodična okupljanja jer nisam mogla da podnesem pitanja: „Ima li šta novo? Kada je venčanje?“
Jedne subote sam otišla sama na kafu u isti kafić gde smo Jovan i ja imali prvi sastanak. Sedela sam za istim stolom i gledala ljude oko sebe - parove koji se smeju, devojke koje pričaju o svojim novim cipelama, starije dame koje komentarišu politiku.
Tada sam shvatila - možda ne znam šta želim od ljubavi ili života, ali znam da više ne želim da živim po tuđim pravilima. Ne želim da budem ona koja ćuti kada je nešto muči ili koja pristaje na kompromis samo zato što se to očekuje.
Možda ću dugo tražiti odgovore na svoja pitanja. Možda ću i dalje mnogo puta grešiti. Ali bar ću znati kako da biram za sebe.
Ponekad se pitam - koliko nas zapravo živi svoj život, a koliko od nas živi tuđe snove? I koliko nas ima hrabrosti da kaže: „Dosta je bilo.“
