Imao sam 45 godina kada sam upoznao Natašu, samohranu majku troje dece: Mislio sam "Eto, sad si dobio porodicu", ali sam se grdno prevario

Kada sam napunio četrdeset pet godina, upoznao sam Natašu preko aplikacije za upoznavanje. Imala je četrdeset godina, troje dece - najstarije je imalo četrnaest, srednje jedanaest, a najmlađe osam. U svom profilu je iskreno napisala: „Ne tražim sponzora, ali je važna spremnost da prihvati moju situaciju.“ Pomislio sam: to je iskrenost. To je to: bez igara. Sviđalo mi se.

"Spreman sam", odgovorih samouvereno. "Deca nisu problem. Ona su deo tebe."

Osmehnula se. I ja sam se zaljubio u taj osmeh.

Šest meseci smo se viđali vikendom. Posećivala me, ponekad bih je odveo na večeru. Uhvatio bih decu u prolazu - pozdravili bi se sa mnom a onda bi odjurili u svoje sobe. Najstariji me je sumnjičavo gledalo, srednji me je ignorisalo, najmlađo bi se krio iza majke.. Nataša bi rekla: „Dajte im vremena, navići će se.“ Čekao sam.

Osam meseci kasnije, rekla je:

„Slušaj, možda bi trebalo da počnemo da živimo zajedno? Iznajmljivanje je preskupo za mene, a ti imaš trosoban stan. Ima smisla, zar ne?“

Razmišljao sam o tome nekoliko dana. Onda sam pristao zato što sam želeo porodicu, zato što sam bio umoran od samoće. Zato što sam verovao da će sve biti u redu.

Uselili su se kod mene u martu. Doneli su kutije sa stvarima, dečje bicikle, udžbenike, igračke. Srednji Jakov je odmah pitao:

— Da li je tvoj televizor dovoljno veliki?

„Da“, odgovorih. „U dnevnom boravku je.“

— Mogu li gledati crtane filmove uveče?

- Svakako.

Najstarija, Vanja, tiho je ušla u sobu i zatvorila vrata. Najmlađa, Sonja, držala se za majčinu suknju. Nataša je ubrzano slagala stvari u ormare, govoreći: „Videćeš, brzo ćemo se ovde udobno smestiti.“

Stajao sam u hodniku sa torbama u rukama i pomislio: počeo je moj novi život. Nadam se da je to onaj pravi.

Ali posle samo mesec dana, osetio sam da nešto nije u redu. Nisam razumeo šta, ali sam se osećao kao da postepeno nestajem u svom stanu.

Prvo što sam shvatio: uvek ću biti drugi - čak i u svom domu

Jutra nisu počinjala sa mnom. Nikada. Budio bih se u pola sedam i odlazio u kuhinju — Nataša bi već bila tamo, pakuje doručak za troje dece, proverava dnevnike i traži izgubljene čarape. Rekao bih „dobro jutro“, a ona bi klimnula glavom, oči su joj bile uprte u mene.

„Vanja, jesi li spakovla torbu? Jakove, zašto ti je košulja izgužvana? Sonja, jedi brže, zakasnićemo!“

Sipao bih sebi kafu i seo bih u ćošak. Pokušavao sam da se uklopim u haos. Upitao bih:

— Možda mogu da ti pomognem?

„Nema potrebe, sama ću to uraditi“, odgovorila je automatski.

Večeri su bile iste. Dolazio bih kući s posla u kuću punu buke, vike, crtanih filmova koji su treštali. Vanja bi sedela sa slušalicama u ušima, zalepljena za telefon. Jakov bi šutirao loptu u hodniku. Sonja bi kukala da želi svoj tablet.

Pokušao sam da razgovaram sa Natašom:

— Kako ti je bio dan?

— Dobro. Slušaj, idi do prodavnice, nestalo nam je mleka. I kupi malo hleba. I malo svežeg sira za Sonju.

Otišao sam. Kupio sam stvari. Vratio sam se. Već je stavljala najmlađu u krevet, a da nije ni pitala da li sam sve doneo.

Postepeno sam shvatio: moje mišljenje nije važno. Moji planovi se ne uzimaju u obzir. Jednostavno nisam u njihovom rasporedu.

Jedne subote sam predložio:

— Hajde da izađemo u prirodu? Roštilj, reka, svež vazduh.

Nataša me je umorno pogledala:

„Vanja u dva ima engleski. Jakov ima fudbal u četiri. Sonja ima rođendan kod drugarice u šest. Nema šanse.“

— Ali subota je. Možemo li da promenimo termin?

- Nema šanse. Sve je već dogovoreno.

Klimnuo sam glavom. Ostao sam sam kod kuće. Pogledao sam kroz prozor i pio pivo. Pomislio sam: kada je ovo postao njihov život, a ne naš?

Druga stvar koju sam shvatio: plaćaš za sve, ali ništa ne rešavaš.

Finansijski problem se pojavio tri meseca kasnije. Nataša je radila kao administrator u klinici, sa niskom platom. Ja sam bio inženjer u fabrici, zarađivao sam duplo više. Nije direktno pitala, ali je nagovestila:

— Slušaj, Jakovu su pocepane patike. Trebaju nam nove. Možeš li?

Kupio sam patike. Onda je Vanji trebala oprema za trening. Onda Sonji tablet. Onda sam platio instruktora iz matematike, časove plivanja, letnji kamp. Nisam brojao, samo sam joj dao karticu i rekao: „Uzmi koliko ti treba.“

Nataša bi mi se zahvalila i poljubila bi me u obraz. Deca su ćutala. Uzimala su to zdravo za gotovo.

Posle šest meseci, primetio sam da moja plata skoro u potpunosti ide na njihove životne troškove. Ja sam s druge strane trošio neke sitnice. Nisam mogla ni da kupim novu jaknu — deci je uvek nešto očajnički trebalo.

Jednog dana sam rekao:

— Slušaj, možda bi trebalo da razgovaramo o troškovima? Samo da se razumemo.

Ona se naljutila:

- Dakle, misliš da te izmuzam, zar ne?

- Ne, samo želim da razumem kuda to vodi.

— Za decu. Za hranu. Za odeću. Za život. Zar ti to nije dovoljno?

Zaćutao sam. Jer sam shvatio da ako počnem da pričam o novcu, postaću loš. Pohlepan. Sitničav. Neko ko „broji dinar dok deca odrastaju“.

Ali ono što me je zaista pogodilo je nešto drugo. Jednog dana, Jakov je pitao:

— Mogu li ići sa tobom na pecanje u subotu?

Bio sam oduševljen:

- Naravno! Idemo!

Nataša je čula i prišla:

- Nema potrebe. On ima svoje planove. Ne mešaj se.

— Šta to znači „ne mešaj se“? On je sam to predložio.

- Samo je ljubazan. Ne uznemiravaj ga.

Jakov je tiho ušao u sobu. Stajao sam tamo i shvatio: bio sam isključen iz njihovih života. Mogao sam da platim, ali nisam mogao da učestvujem.

Kada sam shvatio da je vreme da sve prekinem

Kap koja je prelila čašu bila je Nova godina. Predložio sam da proslavimo zajedno, postavimo sto i pozovemo moje roditelje. Nataša je rekla:

— Imamo tradiciju. Uvek se sastajemo kod moje majke. Sa decom, sa mojom sestrom. Možeš i ti kod svoje.

- Dakle, nisam pozvan?

- Pa... biće tesno tamo. A deca su na to navikla na svoj način. Bez uvrede.

Novu godinu sam proslavio sam. U svom stanu, gde su živele četiri osobe, ali ja nisam bio među njima.

Nedelju dana kasnije sam rekao:

- Nataša, moramo da razgovaramo.

- O čemu?

- Raskidamo.

Ćutala je. Onda je upitala:

- Zašto?

— Zato što sam umoran od toga da budem pogodan. Od toga da plaćam za sve, a da nemam pravo glasa. Od toga da te volim, a da nisam deo tvog života.

- Ali ja sam ti uvek zahvalna.

„Hvala“ nije intimnost. To je ljubaznost.

Počela je da plače. Zamolila me je da ostanem, obećala je da će se sve promeniti. Ali znao sam da se neće. Jer za nju nisam bio partner. Bio sam rešenje za njene probleme.

Otišli ​​su tri dana kasnije. Iznajmili su jednosoban stan i poneli svoje stvari. Deca se nisu ni oprostila.

Šta sam kasnije shvatio- a o čemu muškarci ćute

Već godinu dana živim sama. Ponekad mi nedostaju. Ali ne oni. Ideja o porodici koja nikada nije postojala.

Shvatio sam najvažniju stvar: ako uđeš u život žene sa decom, moraš shvatiti da nećeš biti glavni. Nikada. Bićeš voljen, ali samo usputno. Bićeš cenjen, ali tiho. Bićeš korišćen, ali lepo.

A ako niste spremni da budete na marginama svog života, nemojte ni počinjati. Jer je napuštanje njega bolno.

Šta mislite: da li je čovek u pravu što odlazi, zahtevajući veće učešće u životu porodice, ili je egoista koji nije shvatio da su deca uvek na prvom mestu?

Da li ga je žena koristila kao finansijski jastuk ili jednostavno nije znala kako da balansira između dece i veza?

Da li je normalno zahtevati od partnera da finansijski ulaže u tuđu decu ako nema pravo glasa u njihovom vaspitanju?

I najvažnije: da li je uopšte moguće izgraditi srećnu vezu ako jedan partner ima decu iz prethodnog braka, ili je to uvek kompromis na štetu nekoga?