Stojim na vratima dnevne sobe, ruke mi se tresu, srce mi lupa kao da sam uhvaćena u krađi. Šest godina sam gledala kako ovo dete raste kroz slike na Viberu i kratke posete tokom praznika. Nikada nisam bila prava baka. Sada, kada Ivona mora da se vrati na posao, iznenada im trebam. Ali da li je prekasno?
Sećam se dana kada su moj sin Marko i Ivona prvi put došli u naš stan sa bebom. Doneli su tortu i osmehe, ali i nevidljivi zid između nas. „Mama, nemoj joj davati ništa slatko, znaš da smo se dogovorili samo za voće“, rekla je Ivona dok sam pokušavala da krišom ubacim Lani komad bajadere. Marko je ćutao, gledajući u pod. Osećala sam se kao uljez u sopstvenoj porodici.
Godinama sam se trudila da budem diskretna, da se ne namećem. „Neću te uznemiravati, samo ću doneti supu“, govorila bih kada bih bila u prolazu. Ali uvek bi me dočekali sa istom hladnoćom: „Hvala tetka Jelena, ali Lana je već jela.“ Nikada mi nije bilo dozvoljeno da budem sama sa unukom. Nikada nisam čula to slatko: „Bako!“ sa njenih usana. Samo formalno: „Dobar dan, bako.“
Moja sestra Marija iz Mladenovca mi je uvek govorila: „Pusti ih, Jelena, mladi danas sve najbolje znaju. Kada im budeš potrebna, setiće se ko si.“ Nisam joj verovala. Mislila sam da je to moja krivica – možda sam bila previše stroga prema Marku kada je bio mali? Možda sam previše očekivala od Ivone? Ili je to jednostavno sudbina nas svekrva – uvek na distanci, uvek čekamo?
Prošle zime, Lana se razbolela. Marko me je pozvao u ponoć: „Mama, možeš li doći sutra? Ivona ima važan sastanak, a Lana ne može u vrtić.“ Srce mi je istovremeno zaigralo od radosti i straha. Prvi put bih bila sama sa unukom! Skuvala sam supu, donela stare slikovnice i prvim jutarnjim autobusom otišla u Zemun.
Ali kada sam stigla, Ivona me je dočekala sa listom pravila: „Nema TV-a duže od pola sata. Nema slatkiša. Ako plače, odmah me pozovi.“ Osetila sam knedlu u grlu. Lana me je gledala kao stranca. Pokušala sam da joj pročitam priču o Crvenkapi, ali je samo ćutala i gledala kroz prozor.
„Bako, kada će mama doći?“ pitala me je posle sat vremena.
„Uskoro, dušo“, tiho sam odgovorila.
Kada su stigli kući, Ivona je proverila frižider i pitala: „Jesi li joj dala nešto osim supe?“ Osetila sam kako mi lice gori od stida.
Mnogo sam razmišljala o svojoj majci tih dana. Ona je bila stub naše porodice – svi smo joj trčali kada nam je bilo teško. Ali vremena su se promenila. Danas su bake samo pomoć kada je potrebna – dadilje na poziv.
Proleće je donelo još jednu promenu: Ivona se vraća na posao sa punim radnim vremenom. Marko me zove: „Mama, možeš li češće dolaziti? Treba nam da čuvaš Lanu dok ne nađemo dadilju.“ Čujem nelagodu u njegovom glasu.
„Naravno da mogu“, kažem, ali gorčina raste u meni. Sada sam im potrebna – ali gde sam bila svih ovih godina?
Prvi dan nove rutine je bio težak. Lana me i dalje gleda sa oprezom. Pokušavam da joj ispričam priče iz detinjstva, pokazujem joj slike Marka kada je bio mali. Led se polako topi – ali svaki put kada telefon zazvoni i Ivona pita: „Je li sve u redu?“, osećam se kao da polažem ispit.
Jednog popodneva, Lana mi prilazi i tiho kaže: „Bako, hoćeš li se vratiti sutra?“ Suze mi naviru na oči. Prvi put osećam da možda ipak mogu biti prava baka.
Ali uveče, kada Marko i Ivona dođu po Lanu, razgovor se ponovo okreće ka pravilima: „Mama, molim te, nemoj da pričaš sa Lanom o ratu i teškim temama. Ona je još mala.“
Izletelo mi je: „Šta smem da radim? Mogu li joj reći da je volim? Mogu li biti baka ili sam samo bebisiterka dok vi radite?“
Tišina pada među nama. Ivona spušta pogled, Marko uzdahne.
Te noći ne mogu da spavam. Razmišljam o svemu što smo izgubili – toplini doma koja se pretvorila u hladnu funkcionalnost. Da li je moja krivica što nas je život toliko udaljio? Ili su ovo nova vremena koja ne poznaju bliskost koju smo nekada imali?
Sledećeg dana, Lana trči prema meni sa crtežom: „Bako, ovo smo ti i ja!“ Srce mi se topi.
Ali kada uveče odem kući, osećam se prazno. Da li sam sada samo nužno zlo? Hoću li ikada biti prava baka ili ću uvek ostati na marginama njihove porodice?
Možda nisam bila savršena majka ili svekrva – ali zar nisam zaslužila priliku da budem baka svojoj unuki? Šta mislite – da li su bake danas samo dadilje ili i dalje mogu biti srce porodice?
