– Ana, moramo da razgovaramo – Markov glas bio je hladan, kao da razgovara sa službenicom u banci, a ne sa ženom sa kojom deli život. Stajao je u kuhinji, naslonjen na radnu površinu, sa digitronom u ruci. – Od sada bih voleo da pokrivaš 30% kućnih troškova. Pošto radiš pola radnog vremena, mislim da je to pošteno.
Gledala sam ga zatečeno. U tom trenutku sam pomislila da sanjam. Zar nisam ja poslednjih deset godina vodila računa o svemu – deci, kući, ručku, pranju, kupovini? Marko jeste zarađivao više – to je tačno – ali nikada nismo ovako računali. Uvek smo bili tim. Bar sam ja tako mislila.
– Znači sada ćemo sve da brojimo? – upitala sam tiho, osećajući kako mi suze naviru na oči. – Hoćemo li i ljubav da delimo na procente?
Marko je slegnuo ramenima. – To je samo fer, Ana. Vremena su se promenila.
Te noći nisam spavala. Prevrćala sam se po krevetu, slušajući njegove reči u glavi. Fer? Da li je fer kada neko broji svaki dinar, a ne vidi trud onog drugog? Setila sam se svih onih večeri kada je Marko dolazio umoran s posla, a ja sam već imala spremnu večeru, decu okupanu i u pidžamama. Setila sam se tri meseca posle porođaja kada nisam prespavala nijednu noć jer je naša ćerka Milica imala grčeve. Gde su tada bili ti procenti?
Ujutru sam donela odluku. Ako Marko želi da delimo sve na procente, i ja ću početi tako. Prestanem da obavljam 30% kućnih obaveza. Ne kupujem namirnice za celu nedelju – samo za četiri dana. Ne peglam sve Markove košulje – samo sedam od deset. Deci spremim doručak i večeru, ali ručak mora Marko da reši.
Prvog dana Marko ništa nije primetio. Drugog dana počeo je da se nervira.
– Ana, nema mleka? – pitao je ujutru.
– Kupila sam za 70% nedelje – odgovorila sam mirno.
– Šta to znači?
– To znači da ako treba da pokrivam 30% troškova i obaveza, radim samo 70% onoga što sam do sada radila.
Marko me gledao kao da sam poludela. Ali nisam popuštala.
Trećeg dana deca su došla uplakana:
– Mama, tata ne zna da napravi palačinke! – žalila se Milica.
– A ja nemam čiste pantalone za školu! – dodao je Luka.
Prigrlila sam ih.
– Ljubavi, nekad svi moramo nešto novo da naučimo. Tata mora da nauči neke stvari.
Uveče je Marko eksplodirao.
– Ovo je bolesno! – vikao je. – Namerno mi praviš pakao!
– Ne pravim ti pakao – odgovorila sam mirno. – Samo delim sve onako kako si ti želeo.
U kući je počelo da ključa. Deca su bila nervozna, Marko ljut i povučen. Ja sam se osećala kao robot koji izvršava zadatke i broji procente.
Za vikend je došla moja mama.
– Šta se ovde dešava? – upitala je zabrinuto.
Ispričala sam joj sve. Mama je teško uzdahnula.
– Ana, vi morate da razgovarate kao ljudi. Ovako ne može da se živi.
Te večeri smo seli za sto. Dugo smo ćutali.
– Znaš šta? – počela sam tiho. – Ja više ne želim ovako da živim. Ne želim da budem tvoja partnerka u firmi ni tvoja knjigovođa. Želim da budem tvoja žena i majka našoj deci. Želim da se osećam cenjeno.
Marko je spustio glavu.
– Mislim… preterao sam – rekao je posle duže pauze. – Razmišljao sam samo o sebi. O tome koliko zarađujem i koliko trošim… Zaboravio sam na sve što ti radiš za nas svakog dana.
Osetila sam olakšanje i tugu istovremeno. Da li je zaista moralo ovako daleko da ode da bismo počeli da razgovaramo?
Sledećih dana polako smo se vraćali u normalu. Ali nešto u meni je puklo. Nikada više nisam gledala Marka istim očima kao pre. Počeli smo otvoreno da pričamo o novcu i obavezama – bez digitrona u ruci.
Nekad se pitam: zašto nam je tako lako da brojimo novac, a tako teško da cenimo nečiji trud i brigu? Da li stvarno moramo sve deliti na procente? Možda je ljubav jedina stvar koju ne možemo izmeriti nijednom merom?
