"Baci te daske i idi u fabriku!“ moj muž i svekar su zahtevali da odustanem od svog omiljenog posla.
Radionica je mirisala na ulje za sušenje i staro drvo. Blaga svetlost se probijala kroz mali, prašnjavi prozor. Jelena je sedela nad ikonom, pogrbljena, jedva dišući. Četkica u ruci, tanka kao igla, polako je skidala tamni film sa lica Svetog Nikole.
Vrata su se glasno zalupila.
"Jelena", glas njenog muža prekinuo je tišinu. "Jesi li tu? Kasnimo.“
Stresla se i polako se okrenula. Dmitrije je stajao na vratima, a njegova jakna je mirisala na gvožđe, ulje i prašinu.
- Uskoro završavam, daj mi pet minuta.
„Dokle ćeš više da se petljaš sa tim daskama? Tata je već dva puta zvao, godišnjica je fabrike, biće tamo nekih ozbiljnih ljudi, a mi opet kasnimo.“
Jelena je pogledala svoje ruke sa četkicama, dok se Dmitrije se već okretao da krene.
- Idemo, Jelena, tamo je fešta.
Ustala je, skinula stari šal sa eksera i vezala ga oko kose.
Vozili su se u tišini, Dmitrije je vozio brzo i nervozno. Jelena je gledala sive ograde i dimnjake industrijske zone.
„Jelena, ozbiljno, prestani. Tata ti nudi posao u fabrici, u kadrovskoj službi, da sortiraš papire. Plata je dobra i beneficije, a šta je ovo? Jad i beda.“
- Dimitrije, ovo nije stvar u novcu, ovo je nešto drugo.
- Nešto drugo... Čitav svet zarađuje novac, a ona ima nešto drugo. Idemo brže, ili će se tata opet naljutiti.
Dača njen svekar, dočekala ih je glasnom muzikom i žuborom glasova. Velika, nova brvnara bila je puna ljudi. Muškarci u odelima, žene u blistavim haljinama, stolovi prepuni činija salate i meze. Svi su glasno razgovarali, smejali se, a čulo se i zveckanje posuđa.
Dača ih je dočekao na tremu. Čvrsto je zagrlio sina i potapšao ga po ramenu.
- O, moj soko je stigao! Čekao sam te!
Samo je bacio pogled na Jelenu i odmah se okrenuo ka sinu.
- A, i ti si ovde... Uđi.
„Ona je vernica, ne pije alkohol“, rekao je svekar kada je odbila čašu vina.
Jelena je ušla u kuću, a miris skupog parfema i ražnjića udario joj je u nos. Instinktivno je povukla svoju jednostavnu platnenu haljinu, videvši žene oko sebe u blistavim, jarkim odevnim kombinacijama.
Sedela je pored prozora; staklo se brzo zamaglilo, i ona ga je povremeno brisala dlanom, gledajući napolje u baštu koja je sve više padala u mrak. Muškarci su odmah prilazili Dmitriju, tapšali ga po ramenu, sipali piće u čaše, a on se smejao i glasno govorio nešto.
„Jelena, zašto si tako mršava?“ Lara, žena poslovnog partnera njenog svekra, krupna, obučena u zlato, sela je pored nje. „Zar te Dimitrije ne hrani? Pogledaj mog, tako je zdrav!“ Žena treba da se brine o mužu, a ne da udiše prašinu.
– Volim svoj posao.
– Šta tu ima da se voli? Prašina i daske.
Još jedan gost, već veseo, prišao je njihovom stolu.
„A ti, Jelena, kao umetničko lice, reci mi“, reče joj glasno, i svi za stolom se okrenuše. „Koja je cigla sada u modi? Crvena ili bela?“
Oko stola se začuo glasan smeh.
„Ne znam mnogo o ciglama, ali znam da su i kuće i crkve građene od cigle. Samo što ljudi žive u jednoj, a mole se u drugoj.“
Gošća nije razumela i namrštila se, a njen svekar, koji je sedeo na čelu stola, bacio je težak pogled na nju.
- Ne sipaj ništa Jeleni, ona je ne konzumira alkohol jer veruje u Boga.
Neko se nasmejao. Dmitrije je sedeo pored nje, ćutke premećući salatu po tanjiru.
Kasnije, kada se buka stišala, Dača je ustao.
– Prijatelji, danas je godišnjica naše fabrike! Četrdeset godina! Izgradio sam je od nule! Ponosan sam što imam zamenu! Moj sin, Dmitrije!
Svi su aplaudirali, Dmitrije je blago pocrveneo, ali je ispravio ramena.
„Moj sin je pravi muškarac! A šta je muškarcu potrebno od žene? Da ima dom, udobnost i unuke!“
Zastao je i pogledao pravo u Jelenu.
„Ali je izabrao ženu... čudnu. Ona je fina devojka, tiha, ali nepraktična. Njena profesija... je crtanje slika, brisanje prašine sa dasaka, beskorisno, nema novca. I ništa od unuka, izgleda da je ona samo za ukras.“
Tišina je zavladala stolom, ali onda se neko veselo zakikotao, i tišina je eksplodirala smehom. Jelenino srce je potonulo i pogledala je svog muža. Sedeo je tamo, crven i zurio u svoj tanjir, ćutke.
„Umetnost je takođe rad, Dačo“, rekla je. „Sećaš se ikone koju sam ti poklonila? Svetog Nikole Čudotvorca. Pronašla sam je na tvom tavanu i godinu dana sam je restaurirala.“
- Oh, ova daska? Sakupljač prašine.
Gosti su ućutali, Dmitrije je skočio i hteo nešto da kaže, ali ga je otac zaustavio zapovedničkim gestom.
- Dakle, jesi li dobio odgovor, duhovni? Gde je sada tvoj bog?
I odjednom je povukao k sebi gvozdenu zaklopku šporeta, zamahnuo i bacio ikonu u ložište.
Suvo drvo se odmah zapalilo, boja na svetiteljevom licu je nabubrila i pocrnela.
Elena je sedela nepomično, nije čula nijedan jedini zvuk. Zurila je u plamen u peći. Zatim je polako skrenula pogled na svog svekra, njegovo crveno lice, njegov iskrivljeni osmeh. Oči su joj se raširile i ona je naglo skočila, oborila stolicu i zgrabila telefon sa stola.
Okrenula je broj i rekla: "Pozovite lekara, hitno! Ovde je čovek kome je potrebna pomoć! Adresa... vikendica Dače direktora, svi znaju gde je! Požurite! Ponaša se stvarno čudno!“
„Jelena, šta radiš?!“ Dmitrij ju je zgrabio za ruku. „Jesi li sišla s uma?! Dovodiš oca u nezgodan položaj?!“
- Ćuiti! Zar ne vidiš? Tvoj otac je skroz poludeo! Uradiće nešto sebi!
Reč „pomoć“ je delovala na goste, smeh je utihnuo, a nekoliko žena je razmenilo uplašene poglede.
„Dobro sam!“, viknu Dača, pokušavajući da sebi sipa još jedno piće, ali ruke su mu se tresle i piće se prosulo po stolnjaku. „Vi žene apsolutno ništa ne razumete!“
Petnaest minuta kasnije, Hitna pomoć je ušla u dvorište. Lokalna bolničarka je izašla.
– Pa, šta imate ovde? Još jedna godišnjica? Je li jasno gde je onaj kome je potrebna pomoć?
"Doktorka, Dača je počeo da priča nepovezane stvari, a onda je bacio ikonu u peć... Svi smo tako uplašeni," prišla joj je Jelena i rekla.
"Dobro sam!“ Dača je pokušao da ustane, ali nije mogao da stoji na nogama. „Bežite odavde! Ne treba mi doktor! Ja sam ovde šef!“
Doktorka mu je prišla.
- U redu, Dačo, hajde, smiri se.
- Šta?!
- Smiri se i osmehni mi se.
Pokušao je, ali je to ispalo kao kriva grimasa.
- Dobro, sada podigni obe ruke.
S mukom je podigao ruke, ali mu je desna odmah nemoćno klonula.
„Doktorka, šta mu je?“ pitao je Dimitrije uplašeno.
"Biće dobro, samo je potrebno da dobije nešto za smirenje i odspava dobro. Dačo, proslavio si lepo, a sada je vreme da odeš u sobu i spavaš malo."
Više nije bilo smeha za stolom; svi su sa zabrinutošću gledali u Jeleninog svekra.
I dalje je pokušavao da se prepire, da glasno izrazi negodovanje, ali kada mu je doktorka, po navici i spretno, dala injekciju, on se naglo zaustavio i teško se srušio u stolicu.
"To je to, odmori se. Sutra, kada se dobro naspavaš i odmoriš, obavezno poseti lekara. A vi, gosti, dosta alkohola, žurka je gotova.“
Spakovala je torbu i izašla.
Jelena i Dimitrije su ostali sami u toj velikoj sobi. On je besciljno lutao od stola do prozora, dok je njenog otac spavao u stolici, prekriven ćebetom, tiho hrkajući.
„Jelena... Šta ako... šta ako je nešto ozbiljno? Šta ako je sve ovo bilo nepotrebno? Ubiće nas.“
„Ali ozbiljno, Dimitrije, šta onda? Hoćeš li samo čekati da ti kaže šta da radiš?“
Nije odgovorio, samo je seo na stolicu i obuhvatio glavu rukama.
Sledećeg dana, sedeli su u bolničkom hodniku. Dača je bio tih i sedeo je na stolicama, zbunjeno se osvrćući oko sebe, Dmitrije ga je držao za ruku.
„Doktorka," pogledali smo u ženu koja je gledala papire.
„Ništa novo, sve ovo donose godine. Moraš da pratiš svoje zdravlje, redovno uzimaš lekove za pritisak i nikakva jaka pića. U suprotnom, posledice će sledeći put biti mnogo ozbiljnije, razumeš?“
Napustili su ordinaciju u tišini.
Život u vikendici je ušao u rutinu. Jednog dana, Dmitrije je nespretno pokušao da da ocu lek.
„Tako se to ne radi!“ zaurla Dača iz navike, ali mu je glas bio slab. Uzdahnuo je i poslušno uzeo tabletu.
Te večeri, Jelena je prišla ohlađenoj peći i otvorila zaklopku. Tamo je ležao crni, ugljenisani komad drveta, i ona ga je pažljivo izvadila.
„Šta radiš?“ upita Dmitrije.
- Ovo drvo je za nauk.
Prišao je i ćutke stavio ruku na njenu. Stajali su tako nekoliko sekundi.
Prošlo je nekoliko meseci, jedne večeri, dok su sedeli u kuhinji, a otac je već spavao, Dmitrije je iznenada rekao:
– Znaš... ja tada... kad je stavio ikonu u peć... skočila sam, a on me je ovako pogledao... i ja sam seo, zbunjen.
Rekao je to ne gledajući je.
- Sramota me je, Jelena.. Sramota od tada pa sve do danas.
- Znam, videla sam.
Pogledao je ka njoj.
- Hoćeš li mi oprostiti?
Ćutala je, a zatim uzdahnula.
- Vreme će pokazati....
Nije odgovorio, ona je prišla njemu i stavila ruku na njegovo rame.
