„Mama, molim te, dođi. Znam da ti se ovakva okupljanja ne dopadaju, ali mi je jako važno da budeš tamo.“ Ivan me je pogledao onim svojim ozbiljnim očima, baš kao kada je bio dečak i molio me je za još pet minuta igre u parku. Nisam mogla da kažem ne.
Iako nisam poznavalamladoženju, njegovu porodicu, niti većinu gostiju, složila sam se. Obukla sam svoju najlepšu haljinu, sredila kosu i stajala u uglu crkve. Srce mi je kucalo brže nego obično, ali nisam znala zašto. Možda zato što sam se osećala kao uljez, možda zbog sećanja na sopstveno venčanje koje se raspalo pre nego što je i počelo.
Crkva je bila puna šarenih haljina, mirisa cveća i šapata. Ivan je stajao na kumovskom mestu iza mladoženje, okrenuo se i namignuo mi. Pokušala sam da se opustim. „Biće to samo još jedno venčanje“, šapnula sam sebi. „Uskoro će biti gotovo.“
Onda su se vrata otvorila i mlada je ušla. Pogledala sam je i osetila kako me noge seku. Njeno lice mi je bilo poznato – previše poznato. Tamne oči, visoke jagodice, način na koji je stajala… U trenutku sam se vratila dvadeset godina unazad, u bolničku sobu, gde sam rodila devojčicu koju nisam mogla da zadržim.
„Ne mogu je sama odgajati“, rekla sam majci Jadranki, suze su mi se slivale niz obraze. „Nemam posao, nemam podršku… A otac? Već je otišao u Nemačku i nije se javljao.“ Mama me je držala za ruku i ćutala. Sledećeg dana, ljudi iz Centra za socijalni rad došli su i odveli moju bebu. Rekli su da će se oporaviti, da će pronaći pravu porodicu. Nikada nisam saznala gde je završila.
Sada je stajala ispred mene, u beloj haljini, sa osmehom koji mi je cepao srce. „Ne može biti… Nemoguće je“, šapnula sam sebi dok su mi se ruke tresle. Ali znala sam – to je ona. Moja Ana.
„Mama? Jesi li dobro?“ Ivan se okrenuo kada je primetio da bledim. Samo sam klimnula glavom i pokušala da se saberem. Ceremonija je prošla kao u magli. Svi su tapšali, pevali, smejali se, a ja sam osetila kako mi se svet ruši.
Na svadbenoj večeri, sedela sam za stolom sa Ivanom i njegovom devojkom Lanom. „Znaš li nešto više o mladoj?“ tiho sam ga pitala.
„Ana? Pa, ona je iz Valjeva, usvojena je kada je bila beba. To joj nikada nije bio problem – njeni roditelji su divni ljudi.“ Ivan me je zbunjeno pogledao. „Zašto pitaš?“
Nisam mogla da odgovorim. Samo sam gledala Anu kako pleše sa svojim mužem i pitala se da li ima ikakve sličnosti sa mnom osim onih očiju koje su me godinama proganjale.
Kasnije te večeri, skupila sam hrabrost i prišla joj dok je stajala sama na terasi.
„Izvini što te uznemiravam... ja sam Ivanova mama“, rekla sam drhtavim glasom.
Ana se osmehnula: „Drago mi je! Ivan mi je mnogo pričao o vama.“ Pažljivo me je pogledala, kao da pokušava nešto da shvati.
„Znaš...“ počela sam, ali reči su mi zastale u grlu. „Samo sam htela da kažem da izgledaš prelepo i da ti želim svu sreću ovog sveta.“
Ana me je zagrlila, a ja sam osetila kako mi suze naviru na oči. „Hvala puno“, šapnula je.
Te noći nisam mogla da spavam. Slike iz prošlosti su mi stalno prolazile kroz glavu – bolnica, moja uplakana majka, prazan krevetac kod kuće. Pitala sam se da li imam pravo da bilo šta kažem Ani? Da li imam pravo da tražim oproštaj ili barem objasnim zašto sam morala da donesem tu odluku?
Nisam mogla da izdržim narednih nekoliko dana. Napisala sam Ani pismo koje nikada nisam poslala:
„Draga Ana,
Možda nikada nećeš saznati ko sam zaista, ali želim da znaš da te volim svim srcem od dana kada si se rodila. Nisam tada imao snage niti prilike da se borim za nas dve, ali sam svaki tvoj rođendan provodila misleći na tebe…“
Pismo je ostalo skriveno u fioci mog stola. Nisam imala hrabrosti da ga pošaljem.
Ivan me je poslednjih dana nekoliko puta pitao šta mi je. „Mama, jesi li bolesna? Jesi li usamljena?“ Samo bih ga zagrlila i rekla: „Sve je u redu, sine.“ Nisam mogla da mu kažem istinu – kako bih mogla da kažem svom sinu da se njegov najbolji drug oženio njegovom sestrom?
Prošlo je nekoliko meseci od venčanja. Ana i njen muž često dolaze kod Ivana na kafu ili ručak. Posmatram ih izdaleka, ponekad slučajno sretnem Anu na pijaci ili u tramvaju broj 7. Svaki put želim da viknem: „Ja sam tvoja majka!“ Ali ćutim.
Ponekad sanjam da joj sve priznam i da me zagrli kao na terasi, ali ovog puta znajući istinu. A ponekad sanjam da me odbija i kaže: „Zašto si me ostavila?“
Život mi je dao drugu šansu da budem blizu nje, čak i ako je iz senke. Ali svake noći se pitam – da li imam pravo da tražim oproštaj? Ili je bolje da prošlost ostane gde jeste?
Šta biste vi uradili na mom mestu? Da li biste priznali istinu ili nastavili da ćutite?
