„Ne možeš ovo da uradiš, Ivana! Ne možeš biti sama sa detetom, nisi stvorena za to!“ glas moje svekrve, Milene, odjekivao je stanom dok sam pokušavala da uspavam malu Lanu. Bila je ponoć, a Lana je plakala satima. Suze su mi se slivale niz lice, ali nisam imala snage ni da ih obrišem. Marko je otišao pre tri dana. Samo je spakovao torbu i rekao: „Ivana, više ne mogu ovo da izdržim. Gušim se ovde. Žao mi je.“ I nestao. Nije zvao, nije pitao za Lanu, nije pitao za mene.
Milena je došla već sledećeg dana, sa tim svojim oštrim pogledom i mirisom lavande koji me je uvek podsećao na detinjstvo na selu. „Ivana, moraš biti realna. Marko se neće vratiti. Nemaš posao, nemaš roditelje, nemaš nikoga osim nas. Razmisli na trenutak o Lani. Šta će jesti? Kako ćeš joj kupiti pelene?“
Znala sam da je u pravu. Moja mama je umrla pre dve godine, moj tata još ranije. Izgubila sam posao u knjižari kada sam zatrudnela jer šef nije želeo trudnicu na kasi. Moji prijatelji su nestali kada sam zatrudnela – pretpostavljam da nisu znali šta da rade sa mnom. Ostala sam sama u malom stanu u Novom Sadu, sa bebom i praznim frižiderom.
„Ivana, pažljivo me slušaj“, Milena je sela preko puta mene, stavila torbu na sto i izvadila kovertu. „Ovo je sto hiljada dinara. Dovoljno za nekoliko meseci. Ali imam uslov. Daj mi Lanu da je čuvam dok ne staneš na noge. Odgajaću je kao tvoju, a ti možeš da radiš, tražiš stan i središ svoj život. Kad budeš spremna, vratićeš se po nju.“
Pogledala sam je šokirano. „Hoćeš da ti dam svoje dete? Da ga ostavim kao da je stvar?“
„Nećeš je ostavljati zauvek! Samo dok se ne budeš mogla brinuti o njoj. Znaš da imam sve – hranu, toplinu i sigurnost. Sada si slaba, Ivana. Ne možeš joj dati ono što joj treba.“
Hiljadu emocija se lomilo u meni – bes, tuga, očaj, ali i strah. Šta ako zaista ne mogu? Lana je plakala svake noći, nisam spavala danima, nije bilo novca ni za hleb. Milena je imala veliku kuću u Somboru, baštu punu povrća, penziju i iskustvo sa decom. Ali je bila i hladna žena koja nikada nije pokazivala nežnost ni prema Marku ni prema meni.
Te noći nisam spavala. Gledala sam kako Lana diše u snu i pitala se: kakva sam ja majka ako razmišljam da je dam nekom drugom? Pa ipak – kakva sam ja majka ako ne mogu da se brinem o njoj?
Narednih dana, Milena je svaki dan dolazila sa istom pričom. „Ivana, vreme prolazi. Novac ponestaje. Lani je potrebna sigurnost.“ Jednog popodneva došla je i Markova sestra Sanja.
„Ivana, mama ti nudi rešenje. Nije lako biti samohrana majka, posebno bez posla. Zamisli samo da se razboliš – ko bi se brinuo o Lani? Mi smo porodica, moramo da pomažemo jedni drugima.“ Sanja me je pogledala sa mešavinom sažaljenja i prekora.
„A gde je Marko sada? Zašto ne pomaže?“ pitala sam kroz suze.
Sanja je slegnula ramenima: „On je slab čovek. Ali nije Lanina krivica.“
Dani su prolazili u agoniji. Lana je imala temperaturu, nisam imala novca za lekove ili pelene. U apoteci su mi dali lekove na dug, ali su rekli da mi neće moći dati druge. Svaki put kada bi Milena došla, ostavila bi mi malo hrane ili pelena na stolu – kao podsetnik na svoju ponudu.
Jedne večeri, Lana je plakala satima bez prestanka. Nisam znala šta da radim – bila sam iscrpljena do ludila. Izvadila sam mobilni telefon i pozvala Milenu.
„Možeš li doći po Lanu? Samo na nekoliko dana... dok ne skupim snagu“, šapnula sam.
Milena se pojavila sat kasnije. Uzela je Lanu iz mog naručja kao da uzima paket, a ne dete. „Biće dobro sa mnom“, rekla je tiho.
Kada su otišli, sela sam na pod i plakala do jutra.
Sledeće nedelje sam bila kao zombi. Prijavila sam se na biro rada, išla na razgovore za posao, čistila stanove po komšiluku za sitni novac. Svake večeri sam zvala Milenu da pitam za Lanu.
„Dobro je, ne brini“, hladno bi odgovarala.
Jednog dana sam nenajavljeno otišla u Sombor. Lana me je zbunjeno pogledala kada sam ušla – kao da me nije prepoznala. Milena mi nije dozvolila da je odmah pokupim.
„Ivana, moraš da odlučiš – ili ćeš biti ovde sa njom ili ćeš stalno remetiti njenu rutinu dolaskom i odlaskom.“ Osetila sam kako mi se srce slama.
Posle mesec dana, dobila sam posao u pekari na Petrovaradinu. Nije bilo lako – radila sam od pet ujutru do dva popodne, ali bar sam imala nešto novca za kiriju i hranu.
Jednog dana sam skupila hrabrost i otišla po Lanu.
„Vodim svoje dete kući“, rekla sam Mileni čvrsto.
Pogledala me je sa prezirom: „Misliš li da si sada spremna? Da više neće biti isto?“
„Možda hoće, ali bar ću znati da sam pokušala.“ Uzela sam Lanu u naručje i osetila kako se život vraća u moje telo.
Same smo već godinu dana. Nije lako – često nemam dovoljno za voće ili igračke, ali Lana raste sa mnom i svaki dan se smeši.
Ponekad me još uvek proganja pitanje: Da li sam bila sebična što nisam ostavila Lanu sa Milenom dok ne stanem na noge? Ili bih bila sebična da jesam? Šta vi mislite – šta znači biti dobra majka kad nemaš ništa osim ljubavi?
