Odnos između roditelja i dece neretko je prožet dubokom ljubavlju, odanošću i zahvalnošću. Međutim, taj odnos ponekad poprimi oblik tereta, naročito kada se očekivanja roditelja pretvore u stalne zahteve, a dete ostane rastrzano između osećaja dužnosti i ličnih potreba. Upravo u takvoj dilemi našla se jedna mlada žena iz Srbije, koja je na Redditu podelila svoje bolno, ali iskreno iskustvo.
Kada je oskudica svakodnevnica
Još od detinjstva, suočavala se s ozbiljnom nestašicom. Otac je često bio odsutan, a i kada bi bio prisutan – novac nije ulagao u porodicu, već u sebe. Seća se da je njena majka morala da čeka njegov povratak kući kako bi mogli da kupe hleb. Ekskurzije su za nju bile luksuz, užina u školi povremeni izuzetak, a glad – česta pojava.
Prvi put se osetila "bogato" kada joj je otac dao 3.000 dinara za Novu godinu. Pre toga, novac je uglavnom pozajmljivala od drugara ili se snalazila kako je znala i umela.
Kada dete postane oslonac
Kada je odrasla i počela da zarađuje, stvari su se brzo promenile – ali ne na bolje. Roditelji su počeli da traže novac. Isprva je davala bez razmišljanja, iz osećaja odgovornosti i želje da pomogne.
"Davala sam i po pola plate. Mislila sam da tako treba."
Plaćala je njihove dugove, pokrivala račune, slala novac kad god su zvali. Međutim, vremenom je primetila da njihovi zahtevi ne jenjavaju – naprotiv, postajali su sve češći i sve veći. Čak i nakon što je sabrala da im je dala više od 200.000 dinara, majka je negirala da su išta tražili i optužila je za nezahvalnost.
Selidba – početak nove vrste pritiska
Nadajući se miru i nezavisnosti, odselila se. Međutim, to je samo pojačalo zahteve.
"U dve godine poslala sam im blizu 400.000 dinara, ali nikada nije bilo dovoljno. Daj još hiljadu, dve, nemamo..."
Bolelo ju je što taj novac nije odlazio samo na osnovne potrebe, već i na cigarete, alkohol i slične stvari. Počela je da oseća da se trud koji ulaže ne ceni, već podrazumeva.
Kad ljubav postane uslovljena
Najviše ju je pogodilo to što roditelji nikada ne pitaju kako je. Nikada poruka podrške, brige, interesovanja. Samo poruke sa zahtevima. A kada ne može da im da – nailazi na ljutnju i prigovore.
"Ne bih da prekidam kontakt. U godinama su. Da im se nešto desi, a da sam ih odbacila, ne bih sebi oprostila. Ali kako da nastavim ovako?"
Iako više nego pristojno zarađuje, stalno je prati osećaj krivice. Oseća se kao da mora da bira – između sopstvenih potreba i neutažive gladi roditeljskih očekivanja.
Gde su granice?
Mnogi su u komentarima pokušali da je uteše, ali i da je ohrabre. Poručili su joj da nije loša osoba ako postavi granice. Da nije manja ćerka ako kaže "ne". Jer, kako su istakli – pomoć ne sme da postane obaveza. Ljubav se ne meri novcem, niti je roditeljstvo dozvola za emocionalnu ucenu.
Stil/Redit
