Nikolina je imala 10 kad je iz Like proterana u "Oluji": A onda je posle 15 godina zazvonio telefon, hrvatski vojnik je imao nešto da joj da

Oluja, veliko stradanje Srba, taj užasni zločin uništio je mnoga srećna detinjstva, između ostalog i mala Aleksandra je gledala kako njen deka i tata gore u zapaljenoj kući.

„Oluja” mi je uzela dom, ali nije mogla da mi uzme dušu

– Imala sam deset godina kada se desila „Oluja“. Bila sam u svom rodnom mestu, Gračacu u Lici. Tog avgustovskog dana, detinjstvo mi je stalo. Odrasla sam preko noći – započinje svoju potresnu ispovest Nikolina za Politiku.

U tom trenutku, život kakav je poznavala nestao je bez pozdrava. Njena porodica je morala da napusti dom, sa sobom noseći samo ono što stane u nekoliko torbi. Seća se kako je njena majka umotala televizor u čaršav, a ona se poslednji put pozdravila sa svojim barbikama verujući da će se brzo vratiti.

Vrisak koji se urezao zauvek

Put ka Srbiji bio je spor, težak i bolan. Kolone ljudi, iscrpljenost, strah – i jedan vrisak koji Nikolina neće nikada zaboraviti.

– Jedna žena je saznala da joj je sin poginuo. Taj vrisak iz kolone nosiću sa sobom dok sam živa – kaže.

Sa majkom, bakom i sestrom spavala je u kabini kamiona koji je vozio njen deda. Na parkingu punom izbeglica, njen dečiji svet se raspadao, a ona je pokušavala da ostane mirna, da ih ne opterećuje, iako je čula sav očaj iz majčinih i bakinih razgovora.

Novi život u starim ranama

Porodica je na kratko utočište našla kod strica u Šapcu, dok se nije pojavio njen otac, mobilisan i izgubljen u ratnom haosu. Posle toga su iznajmili mali stan i započeli novi život – u tuđoj zemlji, sa starim ranama.

– I dan-danas ne mogu da zamislim kroz šta su naši roditelji prolazili. Nisi o tome mnogo pričali, trpeli, a sve ih je bolelo. Mi sada pričamo, pišemo, ali oni... oni su ćutali.

San o sobi koju ne može da otključa

– Godinama sam sanjala isti san. Vraćamo se kući – tata, mama, sestra i ja. Sve je kao što je bilo, ali jedna soba je zaključana. I onda se probudim – otkriva Nikolina.

Taj san simbolično govori o svemu što je ostalo iza – sećanjima koja ne može da dodirne, o detinjstvu koje nikada neće moći da nastavi, o bolu koji ne prolazi.

Radosnica koja je preživela „Oluju”

Ipak, jedan predmet uspeo je da preživi sve – njena radosnica.

– Dobila sam je od tetke kada sam bila beba, a mama ju je uredno popunjavala do moje pete godine. Kasnije sam naučila da pišem i želela da sama nastavim. Pisala sam pesmice, crtala, zapisivala doživljaje – kaže Nikolina.

Grupa hrvatskih vojnika, učesnika „Oluje”, ušla je u kuću Šašića, koju su odabrali za sedište radio-veze, s obzirom na to da je bila na najvišoj tački u mestu. Tokom pretresa kuće jedan mladi vojnik iz Rijeke naleteo je na Nikolininu radosnicu i oduševio se njenim „pisanijama”, pa je uzeo i poneo sa sobom kada su napustili Gračac.

Kada su hrvatski vojnici ušli u njihovu kuću i koristili je kao bazu za radio-vezu, jedan mladi vojnik iz Rijeke, Predrag Nakić, pronašao je radosnicu. Umesto da je baci – poneo ju je sa sobom, oduševljen iskrenim dečijim rečima koje je pročitao.

– Taj mladić, kasnije sam saznala da se zove Predrag Nakić, rekao je da mora da me nađe kad-tad i da mi je vrati. Radosnica je tražila put do mene 15 godina i našla me u Beogradu. Setio se da njegova školska drugarica ima sestru koja živi u Beogradu i prvom prilikom kada je došla u Rijeku zamolio je da me pronađe – priča Nikolina.

Obećanje koje je čuvalo priču

– Rekao je sebi da će me jednog dana pronaći i vratiti mi radosnicu. I 15 godina kasnije – to je i uradio.

Kroz niz slučajnih veza, poznanstava i porodica koje su se doticale Gračaca, hrvatski vojnik je pronašao prijateljicu Nikolinine majke i ona je konačno dobila poziv od mamine prijateljice: „Žena iz Rijeke ima nešto što pripada tvojoj ćerki…”

Taj trenutak bio je kao čudo. Knjiga iz detinjstva, jedini fizički trag onog ko je bila pre svega što je došlo, vratila se njoj – stara, požutela, ali živa.

Srce otvoreno, bez mržnje

Danas, Nikolina živi u Madridu, radi kao prevodilac španskog jezika i instruktorka je flamenka.

Našla je način da o tom zlu svedoči i kroz svoj ples. Jedna koreografija je posvećena „Oluji”: „Flamenko forma Solea uglavnom peva o samoći i nekoj proživljenoj muci”, objašnjava.

Uprkos svemu, ne gaji mržnju.

– Nemam predrasude o Hrvatima. Ljude gledam srcem, a to su me roditelji naučili. Nije narod kriv. Svuda ima dobrih ljudi, i to mi je radosnica dokazala.

– O ovome ne treba ćutati. Naša deca moraju da znaju istinu, da bi mogla da je razumeju, a ne da ponove. Istina je lek. Bolna, ali neophodna – završava Nikolina.

Čovek koji je došao da joj uzme sve, ostavio joj je jedinu uspomenu koja je danas veže za detinjstvo...

Stil / Politika