„Anđela, jesi li sigurna da želiš ovu haljinu?“, pitala me je mama dok sam stajala ispred ogledala, u beloj čipki, sa osmehom koji je skrivao moju nervozu. „Mama, to je to. Osećam se kao princeza“, odgovorila sam, ali mi je nešto zalepršalo u stomaku, kao da me upozorava na nadolazeću oluju.
Tada nisam znala da dok sam birala veo sa sestrom, moj verenik i njegov otac sede u kancelariji agenta za nekretnine i potpisuju papire za prodaju našeg stana. Stan koji smo zajedno renovirali, gde smo planirali budućnost, gde sam već zamišljala dečiju sobu sa plavim zidovima.
Sve je počelo pre šest meseci, kada smo Aleksa i ja odlučili da kupimo mali stan na Novom Beogradu. To je bilo naše gnezdo, prvi korak ka zajedničkom životu. Moji roditelji su pomogli sa depozitom, a Aleksa me je uveravao da će sve biti napola. „Anđo, ovo je početak naše priče“, govorio bi dok smo birali pločice za kupatilo.
Ali nešto se promenilo poslednjih nedelja. Postao nervozan, često je kasnio sa posla, a telefon mu je uvek bio isključen. „Posao je ludnica, znaš kako je u firmi kada dođe kraj meseca“, govorio bi. Verovala sam mu jer sam ga volela.
Jedne večeri, dok sam sastavljala pozivnice za venčanje, zazvonio mi je telefon. Bila je to moja komšinica Ružica iz stana pored našeg. „Anđo, danas sam videla čoveka sa agentom kako gleda tvoj stan. Sve je bilo otvoreno... Je li sve u redu?“
Srce mi je preskočilo. Nisam znala šta da kažem. „Možda su pogrešili stan“, zamucala sam i odmah pozvala Aleksu.
„Aleksa, šta se dešava? Ružica kaže da neko gleda naš stan!“
Tišina na drugom kraju. Zatim uzdah. „Anđela... Hteo sam da ti kažem... Tata i ja smo odlučili da prodamo stan.“
„Šta?! Šta misliš pod tim odlučili? To je NAŠ stan! Gde ćemo živeti? Šta je sa venčanjem?“
„Ne možemo to sebi da priuštimo. Tata ima dugove, a smanjili su mi platu. Nisam znao kako da ti kažem... Plašio sam se tvoje reakcije.“
Osećala sam kako mi se svet ruši pod nogama. Sve što smo izgradili je bila laž. Sve o čemu sam sanjala nestalo je.
Narednih dana pokušavala sam da razgovaram sa njim, ali on je izbegavao da me vidi. Njegova majka Marija mi je šapnula: „Zvonko ima problem sa kockanjem... Dario nije znao kako drugačije da pomogne ocu.“
Moji roditelji su bili besni. Tata je vikao: „Ja sam ti dao novac za kaparu! Kako su mogli ovo da urade bez tvog znanja?“ Mama me je zagrlila dok sam plakala: „Anđo, nije tvoja krivica što su nesposobni i nepošteni.“
Sestra je pokušala da me razveseli: „Seko, bolje sada nego kasnije. Zamisli da si se udala i tek tada saznala koje tajne krije njegova porodica!“
Ali mi to nije ništa olakšalo stvari. Osećala sam se izdano, posramljeno pred prijateljima koji su već kupili svadbene poklone. Ljudi su šaputali po komšiluku: „Jesi li čula za Anđelu i Aleksu? Kažu da su prodali stan iza njenih leđa...“
Jedne večeri, sedela sam sama na klupi ispred zgrade i gledala svetla grada. Setila sam se kako smo Aleksa i ja sanjali o budućnosti – a sada je sve nestalo zbog tuđih dugova i laži.
Ačeksa me je ponovo pozvao: „Anđela, žao mi je... Nisam znao šta drugo da radim. Tata bi završio na ulici. Nisam želeo da te izgubim, ali nisam znao kako da ti kažem istinu.“
„Izgubio si me u trenutku kada si odlučio da lažeš“, odgovorila sam kroz suze.
Nisam prošla kroz crkvena vrata u beloj haljini. Umesto toga, prošla sam kroz pakao izdaje i razočaranja. Ali sam naučila nešto o sebi – da mogu da preživim čak i kada mi neko slomi srce.
