Vršnjačko nasilje je postojalo i pre 40, 50 godina, razlika je samo u stepenu agresivnosti koja se danas ispoljava u psihičkom, ali i fizičkom nasilju, ističu odrasli koji su kao deca osetili to na svojoj koži, ali i oni koji se bave ovom problematikom.
Evo jedne priče iz detinjstva.
Sedamdesete prošlog veka.
Nijedno dete ne bira gde će se roditi i gde će živeti. Tamo je gde su njegovi roditelji.
Nažalost preseljenje koje je usledilo zbog posla odraslih ostavilo je traga na dečjoj duši.. i mnogo više od toga o čemu svedoči priča sagovornice Kurira.
Evo i zašto.
Preseljenje iz metropole u mali grad u provinciji.
Nova sredina, nove ulice, ljudi, škola, deca...
Puno novog, i nepoznatog previše za devetogodišnje dete koje sve to preživljava u duši na svoj način..
"Novi razred, učitelj i velika želja da budeš prihvaćena, ali .... neizvesnost tek počinje i trajaće", započinje kroz sećanje svoju ispovest sagovornica Kurira J.Ć. i dodaje:
"Govoriš drugačije, akcenat nije isti, nije to tako bitno tebi, drugima jeste, i eto razlike. Imaš "rolšue" oni nemaju pozajmljuješ im da voze bez ikakve zadrške otvorenog srca i bez reči. I to nije dovoljno... a ti želiš samo da budeš prihvaćena da stekneš nove prijatelje. Ne ide to tako lako".
Nosiš naočare," dioptrija najslabija neki plus 075" i nisi jedina, ali se razlikuješ...prozivaju te i etiketiraju zbog toga.
Imaš nove cipele, jaknu odličan si đak, sve je to tako normalno. Za tebe i ne previše važno, jer je pitanje svih pitanja, hoćeš li imati druga, drugaricu u novoj sredini. Kad ćete konačno prihvatiti. Teško ide, u grupi je više one dece koja "zaziru" od novih "pridošlih" lica i novih drugara".
"Vođa" u liku plavokose devojčice, to ne dozvoljava. Ispred škole, odeljenja učenika jednog razreda. Stoje u redu, dva po dva đaka čekaju oglašavanje školskog zvona za ulazak u školu i početak prvog časa.
Samo ti nemaš svog para ni drugara.
Da, da krivica je tvoja, dobila si veću ocenu, imaš nove cipele i akcentuješ reči drugačije, pravilnije, ali to ovde i sada nije prednost, nažalost.
U dečjoj duši i glavi samo jedno pitanje kada će te prihvatiti i hoćeš li ikada biti deo njih? "Idemo u istu školu, stanujemo u istoj zgradi, roditelji nam rade u istoj firmi, druže se, zaboga zar je sve to malo i nevažno", pitaš se.
"Neću da nosim novu garderobu, ni nove cipele, mami kažem da mi je stara udobnija".
Pristaješ i na niže ocene i priželjkuješ ih, samo da izbegneš netrpeljivost ljubomoru, zavist. Strašno samo da budeš deo razreda, možda ćeš tako rešiti problem prihvatanja.
"Do tada živim za raspuste i odlazak u sredinu iz koje sam došla, moj rodni grad, u njemu su moja baka, deda, tetke, ujak, sestre, braća, dvorište tu sam bila srećna tu sam odrastala imala dobre drugare i sve je u trenu nestalo, promenilo se", navodi J.K..
Potrajalo je tri godine, agonija...
"Na svu, ili malu sreću jedna mila devojčica iz komšiluka starija godinu dana prihvata me i štiti, stanuje u zgradi pored moje, iako je njena rođena sestra mojih godina ,"na drugoj strani". I u školi tračak nade, sa mnom u klupi želi da sedi najlepša devojčica u razredu, dugih pletenica. Ona nije bliska sa devojčicom, vođom tabora koja sa tako malo godina ima svoje poslušnike među ostalom decom. Sreća, nada bar malo...
Roditelji pokušavaju da pomognu razgovaraju dugo sa mnom, sa drugim roditeljima njihovom decom i sve je u redu i nema nikakvih problema dok o tome pričamo u kućnim posetama. A sutra je sve isto i ništa se nije promenilo i u školi, i u igri ispred zgrade. "Vođa" ne menja svoje ponašanje, ostala deca samo slede... Toliko emocija , boli, patnje i toliko zrelosti u meni, a godina malo...
Baka zna da ne volim rastanke, jer se nakon raspusta vraćam tamo gde nemam srećno detinjstvo.
Ponovno preživljavanje. Treba izdržati, ja jesam. "Vođa" se iznenada seli u drugi grad i njeni roditelji zbog posla, odlaze porodično. Nećemo više živeti u istom gradu, istoj zgradi, pohađati isti razred da li je to samo san...ili ipak java?
Menja se sve iz korena, deca me upoznaju, iz dana u dan sve smo bliži počinjemo da se razumemo, lepo družimo, igre odlazak u školu ma sve postaje normalno. Prihvataju me sad smo prijatelji, i to pravi. Podsetimo se zajedno ponekad i nakon toliko godina, tog vremena, ja sa setom i sa tugom, oni šaljivo, ipak prošlo je....
Tada niko nije govorio o vršnjačkom nasilju, za mene je to bilo kao u crtanom filmu o Kalimeru, sećaju se starije generacije rečenice koju izgovara Kalimero uvek na kraju filma"nepravda pa to ti je".
Dečja tuga je najteža, najviše rastužuje , čime god ona bila izazvana, i nema dalje, kako se kaže u žargonu. I to ne bi trebalo zaboraviti, prećutati, jer svako dete ima pravo na srećno detinjstvo ne uskraćujmo to nikome, nikada, poručuje sagovornica Kurira za kraj J. Ć.
Autor: Tatjana Stamenković
U bivšoj Jugoslaviji bilo je vršnjačkog nasilja, ali se o njemu nije pričalo kao danas
