Sve česšće smo svedoci tužnih priča starih roditelja o kojima deca neće da brinu. Jednu takvu, prenosimo u celosti:
Pre par dana naletela sam na ćerku svog komšije u ulazu. Ona je već prešla tridesetu, živi sa porodicom na drugom kraju grada, ali svaki dan posle posla uvek navrati da vidi majku. Inače, moja komšinica je dve godine mlađa od mene, ima šezdeset osam, ali ima problem sa viškom kilograma, zbog čega pati od kratkog daha, ima problema sa srcem i mišićno-koštanim sistemom izlazi iz kuće, osim onih retkih dana kada je ćerka Olga vodi kod lekara.
Iz učtivosti sam pitala Olgu kako je njena majka. Požalila se da Nataliji nije bolje, sve ređe ustaje iz kreveta, a briga o sebi postaje nepodnošljiv teret.
Postavilo se razumno pitanje: zašto ne angažovati medicinsku sestru za majku, umesto da trčimo na drugi kraj grada da napunimo frižider još jednom porcijom namirnica i ne pomažemo joj oko trivijalnih stvari: pranja, češljanja, presvlačenja. Olga me je pogledala kao da sam joj predložila nešto bogohulno.
"Ona je moja majka!" - rekla je, a po njenom pogledu sam shvatila da ju je moje pitanje zaista dirnulo na brzaka. - "Kako mogu da verujem strancu da se brine o njoj?"
I tako svaki dan po završetku radnog dana juri svojoj majci, usput se zaustavlja u prodavnici, vikendom pokušava da izvede Nataliju u šetnju, ona lično održava red u kući, prati svoju ishranu (iako prilično bezuspešno, kako bi inače moja komšinica narasla na desetine kilograma na bokovima?)
Ostavljajući po strani pitanje Natalijinog zdravlja, koje ne bi trebalo mnogo da me brine jer ja u nju ne guram činije salate i po nekoliko pilića na roštilju, postavlja se jedno drugo pitanje, koje je meni ličnije.
Natalija je bolesna, bespomoćna, a njena ćerka je stalno pored nje, uprkos tome što majku treba pokazati lekaru, a ne terapeutu ili kardiologu, već psihoterapeutu i nutricionisti. Potpuno sam zdrava, aktivna, imam sedamdeset godina, i dalje radim i održavam telo u dobroj formi, ali... sinu nisam nimalo zanimljiva.
Sašu sam rodila sa dvadeset pet godina. U to vreme sam imala srećan brak, lepršala sam kao leptir, brinula o porodici i popravljala kuću.
Za mene je porodica uvek bila najvažnija stvar, najvažnija stvar, i bila sam spremna da učinim sve da kuća uvek bude ne samo čista i udobna, već i udobna za sve stanovnike. Moj muž i ja se nikada nismo svađali, Saša je odrastao u atmosferi apsolutne sreće i brige i činilo mi se da je samorazumljiva činjenica da smo zajedno i da jedno drugom ne pravimo probleme. U nekom trenutku ćuti, negde, ne svađaj se, u nekim stvarima zadrži svoje mišljenje za sebe.
Ostala sam udovica u četrdeset petoj, a odmah nakon muževljeve smrti, Saša se uselio kod svoje buduće žene.
Imao je dvadeset godina, sin mi je tada delovao kao dete i nisam mogla da ga zamislim kao pravog porodičnog čoveka, glavu porodice, oca dece. Međutim, nikada nisam videla ništa od ovoga.
Šest meseci nakon što se moj sin preselio kod svoje devojke, ponuđen mu je posao u Moskvi.
I sami smo živeli u Novosibirsku, ja i danas živim ovde, a moj sin i njegova verenica su se preselili u prestonicu. Od tada sam samo par puta posetila njihovu kuću i to samo u prolazu. Videla sam svoje unuke, ali je prošlo skoro deset godina od moje poslednje posete Sašinoj kući.
Bili su retki pozivi, polovični pozivi na praznike, a moji pozivi su odmah odbijeni. Kao, gde mi, stanovnici prestonice, svojim mahnitim tempom idemo u vaš Sibir? Šta nismo videli tamo? Nisam brojala, nisu hteli da me vide.
NE PROPUSTITE
Harbin spreman za Azijske zimske igre
