"Sada je došlo moje vreme, ja više ne mogu da pišem, ali želim da kažem da sam imala dobar život."
Zamolila sam svoju komšinicu, ona ima 71 godinu, da napiše pismo mojoj voljenoj ćerki koja me brine.
Komšinica i ja uveče mnogo pričamo, ona me voli i poštuje. Moja ćerka ima još godinu dana do odlaska u penziju. Trudim se da se odmara posle posla. Ali ona dolazi i sprema hranu. Kad imam energije, kuvam.
Ali pošto ne mogu dobro da hodam i imam stalnu buku u glavi, ponekad mi je teško da komuniciram.
Trudim se da budem koristna, ali više ne mogu mnogo. Ali vikendom pečem palačinke i pite.
Moja praunuka ih mnogo voli, a ja mnogo volim svog unuka i praunuku vikendom ih dovodi i uči je da igra šah. Volela sam da igram šah, ali sada mi već postaje teško.
Takođe sam volela da igram karte. Obuka razmišljanja i pamćenja.
Još se igramo. Ja, moj komšija. Moj unuk je lekar, hirurg. Zahvaljujući činjenici da ga svi poznaju, na klinici me pažljivo tretiraju.
Ali teško mi je da pišem... Još imam kartice, pogledaću kakvu kartu, ali već je teško pisati... Međutim, želim da pričam o životu.
Pre mesec dana sam otkrila da moja ćerka plače. Razgovarali smo iskreno. Ona ima muškarca, ali on je protiv da živi sa nama, a moja ćerka ne može da me ostavi noću. Uplašena je. Pa, oni razgovaraju, ona se boji da ga ne izgubi.
Ima 60 godina, ćerka ima 58. Dobri su. Videla sam ga, razgovarali smo.
On se ne žali, ali sam se osećala kao čudak. Ima svoj stan, ali zbog mene ne mogu ni da putuju negde dalje. I ovo mi jako otežava, osećam se kao teret.
Život ide uobičajeno i stari ljudi postaju teret. Ova deca su naša budućnost, a stari nikome nisu potrebni.
Moja ćerka me voli. Razgovarala sam sa komšijom o tome da želim da idem u starački dom. Imam novac. Mislim da će moj unuk pomoći oko dobrog pansiona za stare.
Znam da imamo dobre u gradu i dva staračka doma van grada, dovoze ih iz celog kraja.
Moja ćerka se dobro snalazi sa novcem. A unuk dobro zarađuje. Tako da im moj novac neće doneti sreću, sve je u redu sa njima.
Razgovarali smo i o ovoj temi.
NE PROPUSTITE
Osećam svoj kraj. Ali ne sada. Za tri godine. Još sam živa, ali osećam se kao da nestajem.
Želim da vidim svoju praunuku kao devojčicu. Ali ovo je san. Želim da je oženim. Ali dugo je..
Život je dobro prošao. Muž je bio dobar. Volela sam njega, i on je voleo mene.
Drugi muškarac me je voleo ceo život, ali ja nisam prevarila svog muža. Obojica su umrli 2020. tokom epidemije.
Ali to uopšte nije uticalo na mene.
Niko od mojih kolega više nije ostao. I rođaci takođe. Ima, međutim, brata. Ima 77 godina, znam da je živ, rekli bi mi, ali mi smo odavno stranci. Naše prijateljstvo sa njim nije uspelo. Bio je prijatelj sa mojom sestrom i voleo je. I bio sam odvojen. Pošto sam starija sestra, morala sam da budem učiteljica.
U kući su starije komšije, od 1973. razgovaram sa nekim. Ali svi borave u svojim stanovima.
Naše dvorište je izgrađeno. Bilo je lepo dvorište, zeleno. Park je imao borove. Podigli su višespratnicu, svuda asfalt. Postalo je veoma neprijatno.
Sve se menja. I život takođe. Sećam se da sam bila mlada devojka i studirala na institutu. Bilo je zanimljivo i zabavno.
Ja sam iz Perma, ali su me poslali u drugi grad, upoznala sam svog muža u institutu. Stigli smo zajedno.
Mogla sam da rodim samo ćerku. Štitna žlezda. Bilo im je zabranjeno da ponovo rađaju.
Ona je radila. Onda perestrojka. Ali to nas nije mnogo uticalo jer smo i moj muž i ja radili u građevinskom odeljenju i preživeli teške godine. Moj muž je radio na pola radnog vremena vozeći daču.
Da li zbunjujuće govorim? Verovatno se sve poklopi, zar ne? Ali neka bude tako.
Ne znam kako da kažem svojoj ćerki o svojoj ideji za starački dom. Mislim da će zaplakati. Ali ovo se mora učiniti, prestanite da opterećujete svoju ćerku sobom.
Hvala. Pročitaću ga. Ili će mi to pročitati..."
NE PROPUSTITE
Kako su Beograđani dočekali Novu godinu?
