Na kući u Kraljevu, u naselju Sijaće polje na čeonoj fasadi mermerna tabla sa imenima trojice mladića, Srđana, Bobana i Gorana, sinova Nade i Dragoljuba Milića. Ispod table čitulja o smrti Dragoljuba. A u kući Nada Milić, usamljena. Živi sa slikama, odlikovanjima, trofejima, uniformama i drugim dragim predmetima i uspomenama preostalim od sinova i supruga. Njenu porodicu uništio je rat, pokosila tuga... Za nešto više od jedne decenije četiri smrti, koje su dolazile u njen dom, u proleće, kako nam kaže, „eto, uvek u vreme kad sve raste i buja“.
Milići su stara, časna i patriotska porodica sa Kosova i Metohije. Potiču iz Gojbulje kod Vučitrna, a Nadini su Dalmatinci, davno preseljeni u Stanišić kod Sombora. Ona i Dragoljub su se upoznali dok se on školovao u Sremskoj Kamenici, u Školi unutrašnjih poslova. Sklopili su brak 1971. godine i živeli u Kosovskoj Mitrovici, a onda u Prištini. Dragoljub je išao za poslom, radio u policiji, bio i na rukovodećim funkcijama dok je Nada bila službenik u opštinskoj administraciji, a potom u prištinskoj „Elektrodistribuciji“.
Imali su srećan brak, 3. aprila 1973.godine rodio im se sin Goran, a 16. februara naredne godine blizanci Srđan i Boban.
Dobra deca i dobri đaci. Goran je završio ekonomski fakultet u Nišu i zaposlio se na carini, a Srđan i Boban beogradsku vojnu gimnaziju. Blizanci, snažni, skoro dvometraši bili su uzorni sportisti. U skoku uvis osvajali su trofeje u juniorskoj konkurenciji, kao članovi AK „Partizan“. Boban je završio vojnu akademiju i stekao čin poručnika. Srđan je sa Akademije otišao na doobuku za artiljerca, bio je podoficir, unapređivan sve do čina potporučnika. Obojica su želeli i dobili službu na Kosovu i Metohiji. Srđan je bio podoficir u 125. brigadi kopnene vojske u Kosovskoj Mitrovici, a Boban oficir u 52. bataljonu vojne policije u Prištini.
Nesreća je došla krajem devedesetih. Albanski teroristi kreću u napade na srpske kuće, iz zaseda ubijaju, otimaju građane, policajce, vojnike... Pod vojni džip, u mestu Tomislav kod Srbice postavili su minu od koje je 31. marta 1999. godine poginulo troje vojnika, a Srđan je sa teškim povredama prebačen na VMA. Preminuo je 4. aprila u 26. godini i uz veliku tugu rodbine i kolega sahranjen na prištinskom groblju.
Posebno je tugovao njegov brat blizanac, Boban. Deset dana posle bratovljeve smrti, 14. aprila 1999. godine, u mestu Volujak kod Đakovice, dve rakete NATO-a pogodile su oklopno vozilo. Sve je pretvoreno u oganj i pepeo i tako gine i Boban Milić sa sedmoricom saboraca.
I, opet reka ljudi od doma Milića do prištinskog groblja, a otac Dragoljub svakog susreće u očaju i pita: „Ljudi, šta se ovo događa sa mojom porodicom?“ Tako je i napisao u svojoj ispovesti, u knjizi posvećenoj sinovima pod naslovom „Sokolovi polomljenih krila“.
Polovinom juna te godine, nesrećna porodica Milić se seli u Kraljevo. Dragoljub ipak ostaje na Kosovu, bori se na Košarama sa saborcima svojih sinova. Ne preza, ponekad i ne izbegava metak, ali se priseća molbe sina Gorana koji mu je pri pozdravu kazao „Nemoj da pogineš!“
I, nije. Oktobra te godine uspeli su da posmrtne ostatke sinova prebace na groblje u Kraljevo, na uzvišicu iznad grada zvanu Barutana.
– Kad sam išla na groblje čula sam se sa Goranom koji mi je rekao - Majko , ako budeš išla na groblje bratu zapali mu sveću i u mojeime. Taman kada je našim herojima istekla godina, opet u proleće 13. maja 2000. godine, ujutro, u krevetu sam zatekla beživotno telo i trećeg našeg sina Gorana. Ništa na to nije ukazivalo, te noći je izlazio u grad. Eto, prepuklo mu srce, od tuge za braćom. Doznali smo posle da je svakog dana obilazio grobove braće, onako u uniformi carinika tamo sedeo, pušio i sa njima razgovarao, a nama je govorio da je zakasnio, jer nije imao prevoz pošto je radio na prelazu Kotroman kod Višegrada – priča kroz suze majka Nada.
Radno okruženje bibliotekara zapostavljena tema
I, tu nije kraj nesreći ove porodice. Pre par godina 8. aprila, posle večernje šetnje, iznenada je pozlilo Dragoljubu. Preminuo je, a nije bolovao. Bio je zdrav, fizički aktivan kao dugogodišnji policajac i džudista, mogao je još da živi, bila mu je 61 godina.
– Tako... Sada živim za dan kada ću gore kod njih. Obilazim grobove, razgovaram sa slikama. Dolaze mi Bobanove i Srđanove kolege iz vojske, posećuju komšije, rođaci, prijateljice... Odem ponekad i u Kosovsku Mitrovicu. Tamo jedan trg nosi ime mojih sinova. Bila sam i kod mojih u Vojvodini – kaže Nada Milić.
