Silvana je usvojila devojčicu sa Daunovim sindromom, a onda zbog ovog zaplakala: Priča zbog koje je cela Srbija plakala

Kada je 2012. godine pokucala na vrata Zvečanske, kako bi deci bez roditeljskog staranja odnela paketiće, Silvana Veselinović nije ni slutila da će joj tog dana život postati ispunjeniji. Dečiji osmesi ispunili su Silvanino srce, ali posebnu pažnju, privukla joj je usamljena devojčica, koja je sedela u uglu sobe.

Toga dana, Silvana je bila sigurna, da devojčicu po imenu Una želi da odvede u svoj dom. Koliko je srce ove žene veliko, govori i činjenica da je odabrala dete koje ima Daunov sindrom, zbog čega su je roditelji verovatno i ostavili.

"Videla sam devojčicu koja sedi u sobi, ali okrenuta zidu. Pitala sam ih šta je sa tom devojčicom, oni su mi rekli da je ona iz Negotina, ostavljena i da je nikada niko nije posetio, kao i to da ima Daunov sindrom", priseća se Silvana i dodaje:

"Kada mi je prišla, jako smo se zagrlile i odmah sam pomislila kako bih volela da ovo dete odvedem kući, da mu pomognem. To su neke čudne emocije. Pitala sam ih šta mi je sve potrebno da bih je usvojila, i tada su mi govorili ’Šta će vam takvo dete? Ona je mnogo ometena, ne zna da hoda, ne zna da jede’. Sećam se da sam rekla da ništa to nema veze i da samo želim da je uzmem i vodim kući".

Silvana je u početku bila Unina hraniteljka, ali kasnije su i ona i njen suprug, dajući joj prezime, zakonski postali njeni roditelji.

"U tom periodu života sam bila jako zabrinuta. Saznala sam da je moj sin odlučio da se preseli u Pariz. Mislila sam da želi da studira i da tamo radi, ali on se odlučio da bude profesionalni vojnik Legije stranaca", priseća se Silvana i dodaje:

"Razmišljala sam u nekom trenutku da, ako ja pomognem nekom detetu, da će Bog da čuva mog sina. I tako je i bilo. Taj slučajan susret Unin i moj susret pretvorio se u život ispunjen radošću i ljubavlju. Nijednog trenutka Una nije bila teret. Ja uživam sa njom".

Jedan od najemotivnijih trenutaka koje je Silvana doživela sa Unom, jeste onaj kada ju je devojčica prvi put nazvala mamom.

"Mnogo puta sam plakala zbog njenih uspeha i napretka. Prvi put sam zaplakala kada sam joj lakirala nokte i tada me je prvi put nazvala ’mama’. To je bilo godinu i po dana posle njenog dolaska u naš dom", govori Silvana sa suzama u očima.

Da li svoj novac treba štedeti u obliku zlata?