Radmila je imala težak i trnovit životni put. Retki su bili momenti sreće, najčešće je pratila bura negativnih okolnosti, odricanje i neprekidna težnja da pronađe smisao i sigurnost za sebe. Njena priča počinje u teškom momentu životnom. Sa samo 17 godina joj je umrla majka nakon borbe sa karcinomom, gde je odrasla sa ocem koji se nakon tog nemilog događaja odao alkoholu i kaže da je bio nežan otac, ali odsutan i fizički i emocinalno.
NE PROPUSTITE
Sa 18 godina, zaljubila se u mladića koji je, poput nje, bio nespreman za izazove života.
"Ja sam u njemu videla sigurnost i spas. Čekala sam da se neko pojavi da me "spase", izvadi iz mučne svakodnevice. Naravno, i njemu je trebalo isto. Prepoznali su se naši strahovi, a ne mi. Pa kako ta zaljubljenost nije došla iz nekih lepših pobuda, vatra koja je burno buknula, brzo se ugasila. Rezultat naše ljubavne bure bio je sin".
Majčinstvo u najtežim uslovima
Uprkos mladosti i nesigurnosti, Radmila je odlučila da rodi dete, verujući da će mu pružiti bolji život nego što je sama imala.
"Realnost je bila sasvim drugačija. Moj tadašnji dečko, a otac našeg Marka, odlučio je da me ostavi kad je dečaku bilo 2 meseca. Otišao je za Nemačku za boljim životom. Nikad me nije ni pozvao da me pita kako sam, niti kako je dete. Posle nekoliko godina sam čula da se oženio, da ima novu porodicu i da krije šta se dešavalo u Srbiji. Kažu mi da dete ni mene nikad nije pomenuo. Neka mu jena čast".
Međutim, realnost je ubrzo pokazala svoju surovost. Bez stabilnih prihoda, bez podrške oca i u sredini koja nije imala sluha za njene potrebe, Radmila se našla pred zidom. Sa svega 21 godinu, suočena sa siromaštvom i očajem, donela je najtežu odluku u životu – da svog trogodišnjeg sina Marka da na usvajanje.
"Živeli smo kod mog oca koji je bio dobar deka kad je trezan, a kad se napije prebacivao mi je da sam rodila kopile, da on mora da nas hrani, da sam mu u kuću dovela još jedna gladna usta. Rečenica koja mi se urezala i koju neću zaboraviti bila je - ubiću se zbog vas, pakao si mi napravila. Noći su mi bile toliko teške da sam samo čekala da svane. A onda ujutru tako nenaspavana hodala kao zombi. Komšinica Zorica mi je ubacila u glavu crv sumnje da počnem da razmišljam o tome da dete dam na usvajanje - Radmila mučiš i sebe i to dete. Daj ga negde nekoj porodici da lepo živi, napravićeš problem i sebi i njemu".
Nije to učinila iz sebičnosti, već iz želje da mu pruži priliku za bolji život. „Nisam imala ni za hleb, a želela sam da Marko ima sve što nisam imala. Mislila sam da ću tako biti dobra majka. Bila sam mlada i nezrela da razmišljam svojom glavom. I da budem iskrena, više mi je bilo važno šta će tata da mi kaže, nego šta će biti sa Markom. Imala sam neopisivu potrebu da njega usrećim, misleći da ću tako da budem dobra svima,“ priseća se kroz suze.
Godine tame i borbe za novi početak
Nakon što je odvela Marka u dom, Radmila je pala u duboku depresiju. Danima nije ustajala iz kreveta, a svaki put kad bi pomislila na sina, osećala je neopisivu bol i krivicu. No, jedne večeri, dok je gledala svoje iznošene cipele, odlučila je da se bori. Krenula je od nule – zatražila posao u lokalnoj prodavnici i tako započela svoj put ka samostalnosti.
Vremenom je postala poznata po svojoj marljivosti i upornosti. Radila je i po 12 sati dnevno, ponekad na dva posla istovremeno. Uspela je da iznajmi mali stan, daleko od luksuznog, ali dovoljan da se oseća kao čovek. Upoznala je grupu prijatelja koji su joj ulili novu nadu u život.
Jednog dana upoznala je Aleksandra, muškarca koji je prošao kroz slične životne nedaće. Aleksandar je imao sina iz prvog braka, a njegova nežnost i posvećenost očinstvu pokrenuli su u Radmili davno potisnute emocije.
Susret sa istinom
Nakon venčanja s Aleksandrom, Radmila je shvatila da želi ponovo da pronađe svog sina.
„Godinama sam se pitala gde je, kako je, da li je srećan. Noćima sam ga sanjala, iz more me budio njegov glas koji me doziva. Nije bilo dana da nisam pomišljala kako mu je, šta radi, ima li boju moje kose, da li je dobar dečak kao što je bio do 3. godine“.
Konačno je skupila hrabrost i pozvala socijalnu službu. Glas socijalnog radnika sa druge strane telefona ju je šokirao. Marko je i dalje bio u domu.
„Nisam mogla da verujem. Pet godina sam živela s mislima da je moj sin pronašao novu porodicu, da je negde srećan i voljen,“ priseća se Radmila. Ali istina je bila surova. Marko je i dalje čekao nekoga ko će ga voleti.
Radmila nije oklevala. Spakovala je stvari i otišla u dom. Tog dana, kada je ugledala Marka, srce joj je zastalo. Bio je to dečak krupnih očiju, sada već osmogodišnjak, ali u njegovom pogledu prepoznala je onaj isti izraz kao kada ga je poslednji put poljubila.
"Bio je sladak kao med, prišao mi je onako bojažljivo, ja sam se suzdržavala da ne zaplačem. Godinama sam planirala taj susret, ali sam se ponašala sasvim spontano. Klekla sam na kolena ispred njega, kao da je moje celo biće želelo da mu kaže - oprosti majci jer je tako grešila. Ljubila sam mu ručice, glavu, one krupne, moje oči, gušila se u smehu i suzama istovremeno."
Novi početak
Povratak Marka u njen život bio je početak novog poglavlja. Aleksandar ga je prihvatio kao sopstvenog sina, a njih troje su zajedno krenuli da grade porodičnu toplinu koju Marko nikada nije imao.
Danas, Radmila sa ponosom govori o svom sinu.
„On je moje sve. Učim od njega svakog dana kako da budem bolja osoba. Bolja i od mene. Ne pravim se da su okolnosti bile važnije od moje odluke - često kažem grešila je majka, najviše prema tebi, ali sve će nadoknaditi, samo da joj bog da zdravlja“.
Marko sada ide u školu, igra fudbal i s ponosom priča o svojoj mami, koja je prošla kroz pakao, ali nikada nije prestala da se bori za njihovu sreću.
Stil/Naj žena
