U selu blizu Kladnja, u Bosni i Hercegovini, živi gospođa Paša sa svojim suprugom Munibom. Njihova priča je izuzetna i emotivna, jer se ne odnosi samo na njihov zajednički život, već i na jedan divan i dirljiv gest ljubavi koja je obeležila njihove živote. Na prvi pogled, njihov brak deluje kao svakodnevna ljubavna priča, ali ono što je čini posebnim je hrabrost i nesebičnost koju su pokazali kada su odlučili da se brinu o napuštenoj bebi, a ova priča ima zaista neverovatan epilog.
Početak ljubavne priče Muniba i Paše
Paša i Munib su u braku više od 42 godine, i uprkos izazovima života, njihov odnos ostao je snažan i stabilan. Žive u Kladnju, dok je Paša rodom iz Mrkonjić Grada, a njen muž Munib je iz Kladnja. Kako sama Paša kaže, njihova ljubavna priča počela je u Vlasenici, mestu koje je bilo presudno za njihov susret.
"Ja sam našla njega, on našao mene, mi smo rođeni jedno za drugo", kaže Paša, dodajući da je ona imala sestru koja je živela u Vlasenici, gde je Munib radio. Sudbina je odlučila da ih spoji na tom mestu i od tada su, kako sama Paša tvrdi, "zajedno i zauvek".
Iako su prošli kroz mnoge izazove u životu, Paša i Munib su uvek bili jedno uz drugo. Njihov brak je bio ispunjen ljubavlju i međusobnim poštovanjem, ali nisu imali svoju biološku decu. Međutim, sudbina im je donela jednu posebnu priliku, koja je promenila njihove živote.
Emotivna priča o napuštenoj bebi
Pre oko 30 godina, Paša je postala majka na potpuno neočekivan način. Jednog dana je čula za devojčicu koja je bila napustena i bačena. Ta beba je zapravo bila unuka jedne starije žene, koja je, iz nepoznatih razloga, odlučila da je ostavi. Priča o napuštenoj bebi nije bila jedinstvena – takvih priča bilo je mnogo u postjugoslovenskom prostoru, ali ova je posebno dirljiva zbog nevjerojatnog hrabrosti koju je Paša pokazala.
"Iako nisam imala svoju decu, ja sam u svojoj porodici bila najstarije dete, pa sam znala sve oko dece", prisetila se Paša. Zajedno sa Munibom, odlučila je da uzme devojčicu i da se brine o njoj kao o svom vlastitom detetu. Bio je to početak jedne borbe, borbe koja je trajala šest godina.
Beba je u početku teško podnosila svoju sudbinu i često je plakala za svojom majkom. Paša se, međutim, nije predavala. Iako nije bilo lako, svakim danom je radila sa detetom, učila je na flašicu, hranila je i pazila je. U mnogim trenucima, nije bilo jasno da li će sve biti u redu, jer situacija je bila neizvesna, a Paša i Munib su se nalazili u teškoći da li će ostati u Mrkonjić Gradu ili se preseliti na drugo mesto. Ali, Paša nije razmišljala o tome. Gde god da je morala da ide, devojčica je išla sa njom.
"Nije bilo nimalo jednostavno", prisetila se Paša. "Dete je plakalo, ali nije bilo druge – morala sam da je naučim da živi u ovoj novoj realnosti, a to nije bilo lako. Bilo je to pravo iskušenje, ali nisam imala dilemu da je volim kao svoje".
Neverovatan epilog
Iako je Paša i dalje sa Munibom u Kladnju, njihova priča o napuštenoj bebi ima neverovatan epilog. Naime, devojčica koju je Paša othranila do svoje šeste godine, kasnije je izrasla u izuzetnu mladu ženu koja je zahvaljujući Pašinoj ljubavi i požrtvovanju imala šansu za normalan život.
Ova priča je više od običnog izveštaja o tome kako je neko othranio napušteno dete. To je priča o neizmernoj ljubavi, hrabrosti i nesebičnosti. Priča o tome kako ljubav može da spasi život i da donese sreću tamo gde je najpotrebnija.
Kad je ostavljena, tj. bačena od strane svoje bake, devojčica je imala 4 meseca. Paša se na nju sažalila i uzela je kod sebe i muža. Oni nisu imali svoju biološku decu, ali su tada imali nju.
Ta devojčica, kojoj je Paša dala ime Samira, postala je deo njene porodice, uprkos svim životnim nedaćama i protivštinama.
Zamena imena i prvi koraci ka novom životu
Po rođenju, devojčica je nosila ime Hadžira, ali Paši se to ime nije dopalo, pa ju je nazvala Samira. Njena briga i ljubav za ovu devojčicu bila je ogromna. Paša je dala sve od sebe kako bi je othranila, obezbedila joj ljubav, sigurnost i dom, koji je ona zaslužila. U njenoj brizi za Samiru, Paša je bila snažna i majčinska figura, bez obzira što nije imala svoju biološku decu. Prolazile su godine, a devojčica je odrasla u voljenu članicu porodice, koja je od početka znala samo ljubav i pažnju.
Otmica i emocionalni šok za Pašu
Međutim, sudbina je želela drugačije. Kada je Samira napunila šest godina i trebalo je da krene u školu, njeni biološki roditelji su je pronašli i nasilno su je odveli. Paša se seća tog trenutka kao jedne od najvećih bolova koje je ikada doživela. "To je bio trenutak koji ne bih poželela nikome", kaže Paša, s tugom u glasu. Iako je znala da devojčica treba da sazna istinu o svom poreklu, nije mogla da se pomiri s činjenicom da je izgubila dete za koje je toliko vezana. "Kad su je uzeli, nije bilo reči, samo bol", prisetila se.
Samira je odvedena od Paše, a njihova priča bila je prekinuta, bar na neko vreme. Međutim, Paša nije odustajala. Kontaktirala je roditelje devojčice, a nakon godinu dana su uspjeli da ponovo dođu do nje. Vratili su je, i tada je dogovoreno da Samira bude kod Paše i Muniba 15 dana, a ostatak vremena provodi s biološkim roditeljima. Na početku su se svi držali dogovora, ali kako je vreme prolazilo, roditelji devojčice su se preselili i prekinuli svaki kontakt.
Biti fer prema Samiri: Istina o biološkim roditeljima
Paša je bila svesna da je fer prema Samiri da zna istinu o svojim biološkim roditeljima. "Nisam želela da je držim u zabludi", rekla je Paša, dodajući da je sama, kao odrasla osoba, znala da bi je zanimalo ko su njeni pravi roditelji. Samira je odmalena znala istinu, ali nikada nije imala potrebu da Pašu naziva imenom. Za nju, ona je bila "majka", a Munib "otac". U njihovoj ljubavi, Samira je bila dete koje je odraslo sa ljubavlju i pažnjom, i to je za nju bilo najvažnije.
Ponovni susret i nova poglavlja u životima
Godine su prolazile, a Paša i Samira nisu gubile kontakt. Paša je, međutim, bila zatečena kada je dobila zahtev za prijateljstvo na Fejsbuku od osobe pod imenom Samira Šahinović. Iako Paša nije prihvatala prijatelje koje nije poznavala, odlučila je da pogleda profil i videla je da je osoba koju ne prepoznaje, ali koja ima ime koje je odavno znala. Paša je ostala zbunjena zbog prezimena – devojčica koju je othranila, u međuvremenu je promenila ime i prezime.
Ispostavilo se da je Samira sada odrasla žena, koja se udala, živela u Belgiji, ima dvoje dece i srećan brak. Samira je, uz sav trud da ponovo kontaktira Pašu, želela da je obavesti da je sada srećna, ali i da nikada nije zaboravila ženu koja je bila njena "majka" sve ove godine.
Obilazak i pomirenje
Paša i Samira nastavili su da se posećuju i održavaju vezu, a čak i Samirini biološki roditelji su počeli da dolaze, poseti su postale češće i topla, obeležena ljubavlju i poštovanjem. Iako su prošle godine, Paša nikada nije prestala da bude prisutna u životu svoje "ćerke", a Samira je za nju uvek ostala voljeno dete, koje je dala sve od sebe da bi joj pružila život dostojan sreće. Samira nije zaboravila kako su je Paša i Munib podigli, kako su je učili životnim vrednostima i kako su joj omogućili da izraste u brižnu ženu.
Danas, Samira je uspešna žena koja svoje roditelje voli, ali ne zaboravlja ni ljude koji su je stvarali, koji su joj omogućili da postane osoba kakva je danas. Ova priča je svetli primer kako ljubav može prevazići sve prepreke, kako nesebičnost stvara ne samo temelj za sreću, već i trajne odnose koji traju kroz generacije.
A ovo je njena druga strana priče
Rođena majka bačene bebe ispričala je kako je sve teklo iz njenog ugla.
U vrtlogu ratnog vihora, kad se u Bosni nije znalo gde se ko seli i gde će ko da živi, išlo se kroz šumu, sporednim putevima, Ismeta je te 1992. godine bila u jednom delu Bosne, dok je njena svekrva ostala sa njenim ćerkama da ih čuva.
"Htela sam da idem u inostranstvo sa devojčicom od 4 godine i sa bebom od 5 meseci. Međutim nisu nam dali da odemo, nismo uspeli. Malo posle toga su mene poslali. Otišla sam u drugo mesto da tražim hranu za decu, a svekrva je sa njima dvema ostala. Kad sam se vratila nije bilo tu ni svekrve, ni dece."
Mesecima posle toga je tražila dete. Svekrva joj je rekla da je bila prinuđena da je ostavi u snegu, jer nije mogla da se snađe sa dvoje male dece.
"Jedan čovek mi je ispričao da je svekrva ostavila dete, a da ju je uzela neka žena. Godinu dana sam se raspitivala gde je, tražila je. Svekrva je rekla kod koje je žene. Sa bratom je jednom išla da uzme devojčicu, a ta žena joj nije dala".
Kaže da je bila besna na svekrvu jer je dala dete.
"Svekrva mi je rekla da je sa ženom napravila ugovor i sa socijalnim radom, da će da vrate dete kad se pojave roditelji. Sela sam na autobus i pronašla Kladanj, to mesto gde živi žena koja je uzela moju ćerku."
Vojnik joj je pre toga ispričao kako je njena svekrva bacila dete, njenu ćerkicu i kako ju je on nosio po snegu.
"Šokirala sam se kad su mi ispričali šta se sve izdešavalo. Al nisam imala vremena da budem očajna, morala sam da nađem ćerku, samo mi je to bilo u glavi."
Susret sa ženom koja joj je uzela dete
"Kad sam došla u Kladanj uputili su me u kojoj ulici da tražim Pašu kod koje je živela moja ćerka. Srela sam ženu i pitala je gde živi žena Paša. Ona mi je odgovorila - Ja sam Paša, ja odgajam to dete već 6 godina i ono je moje."
Kad je ušla u dvorište zatekla je ćerku kako se igra. I kaže da joj je to bio najbolniji trenutak.
"Tad kad mi srce nije poklo neće nikad. Dete neće kod mene, neće da me pogleda. Plače. Paša mi je rekla da ostanem kod njih dan-dva, da se upoznam sa detetom, pa ćemo sutradan u Centar za socijalni rad. U Centru im je Paša rekla "Mi smo mame jednog deteta, ona je rodila ja sam je othranila". U Centru je rečeno Paši da treba da mi da dete, da je tako po zakonu. Ona nije bila za to. Vratila sam se kući pa posle par dana opet došla da tražim svoje dete. Izašla je i rekla "Samo preko mene mrtve". Znala sam da će biti teško"
Policija je imala nalog i rekli su Paši da spremi dete da je Ismeta nosi, da je ne bi nasilno otimali.
"Niko nije bio za to da donesem dete, jer smo bili gladni. Dobijali samo kilogram brašna, a bilo nas je 10 u kući."
Nakon mesec dana dolazi Paša s pismom
"Moj muž je poslao Paši pismo da dođe i da uzme dete jer nismo imali para da ga hranimo. Kad je došla ja sam joj rekla da ga nosi, da joj neću braniti, al kad joj zatražim da mi devojčicu vrati nazad. Kad steknem uslove za život. Kad je odnela dete, nakon par meseci otišla sam ponovo da je uzmem. Tad me isterala napolje, pred mojim očima uzela dete i odvela ga u selo. Srce je htelo da mi pukne."
Ismeta je odlučila da ode i da ukrade svoje dete. Kaže da nije mogla drugačije.
"Ukrala sam dete iz dvorišta. Njena svekrva je zaurlala - Pašo, ukrade ti Ismeta dete. Jurila me po dvorištu sa viljuškom da me ubije. Nisam joj više davala dete."
Jedno vreme nisu bili u kontaktu. Ismeta nije dozvoljavala da Paša vidi dete, plašila se da će je opet uzeti.
Dok se nije udala, devojčica više tamo nije išla.
"Sad se oni obilaze, sad živi u Belgiji, odrasla je žena, sad ima kontakt sa Pašom, ja joj ne branim. Zahvalna sam joj jer ne bi bila živa moja devojčica da ona nije preuzela brigu o njoj. Iskreno, ne krivim je ni za šta, ona je zavolela moje dete i razumem je zašto mi je nije dala, vezala se za nju."
Stil/Alen Avdić
Lepa Brena je imala 14 godina kada joj je vidovnjak rekao da će biti poznata kao Tito
