Decenimaja unazad, svedoci smo da muškarci iz Srbije sve češće u svoj dom dovode Albanke, koje inače žive u jako teškim uslovima, pa se vremenom skrase u srpskoj domaćinskoj kući.
Srpske neženje, najčešće iz ruralnih sredina u Srbiji i regoionu, traže sreću kraj Albanki koje dovode na selo da se za njih žene.
Tako je pre gotovo 16 godina Viktorija Vida Jakovljević napustila Skadar i preselila se u selo Srednja Reka na Goliji, gde se udala za Dragana i preokrenula svoj život iz korena.
Jasno je zašto je teško ženama iz Albanije koje se udaju stotinama kilometara od svoje rodne kuće, a malo ko se zapitao kako se one zapravo osećaju kada prvi put dođu u Srbiju. Viktorija, jedna od tih žena, podelila je svoje iskustvo, ističući koliko je sve bilo teško na početku.
"Kad sam došla ovde, tri meseca sam svaki dan plakala. Znaš kako je, dođemo u tuđu kuću, nit' znamo jezik, nit' imamo ideju o običajima. Znam ja na albanskom sve, ali otkud da znam šta je "čaša"?" - priča Viktorija za "Prvu", otkrivajući svoje frustracije i izazove s kojima se suočila prilikom prilagođavanja novoj sredini.
I Dragan, njen suprug, dodaje da ni njemu nije bilo lako na samom početku njihovog zajedničkog života. Mislio je da će da dovede ženu i da tako započne njihova idila, a zapravo je u kuću doveo ženu koja je svakim danom bila sve tužnija. Iako je želeo da joj pomogne, shvatao je da je potrebno mnogo truda i posvećenosti kako bi se stvorila stabilna osnova njihove veze.
"Bilo mi je dosta teško, ali sam se trudio da budem što jači psihički i da budem dobar pedagog za nju, da bih joj olakšao prilagođavanje i ulio joj poverenje" - kaže Dragan Jakovljević, govoreći o svojoj ulozi u njenom prilagođavanju novoj sredini.
S vremenom, kada je Viktorija savladala jezik, sve je postalo mnogo lakše, a ona se brže uklopila u novu sredinu.
"Meni se sviđa sada Srbija, navikla sam se. Smejem se i psujem, i sve to znam odlično! Sve najgore znam da psujem" - govori Viktorija kroz smeh, ukazujući na to kako je humor postao njen način da se nosi sa životom u novoj zemlji.
Pored jezika, Viktorija je naučila i da kuva srpska tradicionalna jela, što joj je dodatno olakšalo integraciju. Učeći o običajima i kulinarstvu, ne samo da je zadržala deo svog identiteta, već je i povezala se sa svojim novim okruženjem, čime je stvorila most između svojih korena i novog doma.
"Znam da pravim pite, baklave od orasa i jabučare. Sve to dobro znam", s punim samopouzdanjem izjavljuje ona.
Kada je Vida došla u Draganovu kuću, njen dolazak donio je pravu renesansu. Njihov dom je procvetao, a svakodnevni život je dobio novu dimenziju. Sada zajedno obavljaju sve kućne poslove, od pripreme obroka do vođenja domaćinstva, a njihova saradnja donosi radost i harmoniju u zajedničkom životu.
"Više idem po pečurke sada. Zbog njih sam postala više hrabra. Više volim pečurke, ne plaši me. Čak i kada bi došla mečka, neće mene da jede. Jede one mršave", našalila se Viktorija, a tu je do izražaja došao i njen vedar duh.
Dragan potvrđuje da nije jedini iz ovog sela koji je pronašao ljubav u Albankama, čime se dodatno osnažuje veza između dva naroda.
"Imam rođaka koji je iste godine otišao tamo i takođe se oženio. Sada ima troje dece. Svima bih savetovao da se upuste u ovo. Mislim da je to odličan način da se ojačaju veze i razviju međusobni odnosi."
Kroz njihove reči, oseća se ne samo ljubav i zajedništvo, već i nada u bolju budućnost koja se gradi na temelju razumevanja i saradnje.
Stil/150 minuta
