Najmlađa od četvoro dece, lepa, zgodna i sposobna. To je bila ona. Svi su joj se divili, imala je mogućnost da bude sve što želi.. Ali negde uz put, ona je odlučila da od svega bude tvrdoglava.
Kada je došao momenat da se udaje, ona je odlučila da prkosi svima. "Ne treba mi muškarac da upravlja samnom", rekla je mešajući ljubav sa kontrolom.
Zatim je trebalo da počne da radi, njene sposobnosti su prepoznali mnogi. "Ne treba mi direktor/gazda da mi stoji nad glavom", rekla je i povukla se na selo da bude "sam svoj gazda", a postala je rob loših poljoprivrednih uslova, pa se od jutra do mraka patila otimajući od jalove zemlje pokoji plod.
Što je njena patnja bila veća, ona kao da je uživala. I kada su braća i sestre pritrčali da joj se nađu, ona ih je odbila sa rečima: "Niko mi ne treba, sposobna sam da se brinem sama o sebi."
I jeste bila sposobna. Sećam se situacije kada je sama napravila krov za svinjac. Svojim rukama. Znala je perfektno da sašije sve od pantalona do kaputa. Pravila je najukusnije đakonije. Ali od svega što je umela, najviše se sećam njenog kolača kojeg je ispekla ispod sača. I ta situacija najbolje opisuje njen stepen nepotrebnog žrtvovanja. Imala je električni šporet, mikser i sve potrebne kućne aparate, ali ona je htela da dokaže sebi ili nekom trećem da najbolji kolač može da se ispeče i ispod sača. I to je uradila.
Čak i način na koji je umrla bio je kao da je rekla "Eto vam sad". U bolnici, sama, iznenada. Kada su je pitali da pre operacije ostavi broj telefona osobe za hitne slučajeve, ona je rekla: "Ja nemam nikoga".
Svesno je odlučila da kroz život ide sama protiv svih. Sama je i umrla.
