Kada je Zora umrla, desilo se nešto jako čudno, gotovo misteriozno. Niko to nikada nije ni video ni čuo, ni naučnici, bio je to apsolutni fenomen, i verovatno da bi sva svetska štampa pisala o tome da Zorina ćerka nije bila uticajna ličnost sa značajnim vezama i uspela je da vest vešto sakrije i da zabrani bilo kakvu priču o tome izvan zidova mrtvačnice i medicinskog instituta koji je bio pozvan da dâ svoje mišljenje.
Zora je umrla sama u svom stanu jedne letnje večeri i komšinica je našla ujutru. Ta komšinica je imala ključ od njenog stana i bila je plaćena da joj se nađe, jer je ćerka živela daleko i brzo i nije znala gde joj je glava od obaveza, a para je imala dosta. Ona je volela svoju majku i želela je da joj pruži sve ono najbolje.
Komšinica je obavestila koga je trebalo o smrti i po uputstvima se postarala da se Zora smesti u kapelu na par dana. Moralo se čekati da se na sahranu iskupi sva familija koja ju je volela i da sahrana bude dovoljno dostojanstvena. O svim detaljima se starala ćerka, nije želela da bilo šta promakne, pa je sve otkucala i po kuriru poslala komšinici jer je ova bila stara i prepiska imejlom nije dolazila u obzir. Samo jedna stvar je ostala otvorena. Ćerka nije mogla nikako da se odluči šta da se Zori obuče, pa je to ostavila za veče kada stigne i otvori ormare. Želela je da se seti u čemu je njena majka bila najsrećnija, pa da joj to i obuče.
Tako je i bilo. Ćerka je stigla, utonula u tišinu svog nekadašnjeg doma i otvorila vrata teškog crnog ormara. Prvo je osetila poznati miris i bilo joj je i teško i prisno, nekako se smanjila u sebi, kao da opet ima pet godina, kao da je stala pred majku i čeka da je ova zagrli, pa da uleti u vrtić.
Nije plakala, jer ni njena majka nikad nije plakala. Ormar je bio uredan i sve haljine su visile po nekom hronološkom redu, od davnih vremena do poslednjeg. I tu je ćerka ostala zbunjena. Sve stare haljine su bile vedre, šarene, smelo sečene i kako se išlo prema sredini i kraju, boje su nestajale i stamnjivale su se, a krojevi su postajali potpuno obični i grubo konfekcijski. Kao da je vreme uzimalo svoj danak isisavajući živost iz boja. Nije se mogla načuditi tome, jer tu promenu na majci nikada nije primetila. Viđale su se često, što uživo, što preko skajpa, ali ona nikada nije videla šta ova nosi na sebi i kako je starost i smrt ne uzimaju samo spolja, po licu i rukama, u hodu i dahu, već kako joj se i odelo gasi i umire po njoj. Malo je plakala ipak i uzela jednu haljinu sa sredine koju je majka kupila jedne zime sasvim iznenada kada se vraćala s posla i ugledala je u izlogu krajičkom oka, svratila, probala je i platila. Došla je kući srećna i kroz smeh, okrećući se pred ogledalom, ponavljala:
– Zamisli, mogla sam proći pored nje i ne videti je. I mogao je neko drugi kupiti.
Ćerki tolika radost zbog haljine uopšte nije bila jasna, a spremala je i neki težak ispit, pa je na Zorino pitanje da popiju po čašu vina i proslave srećnu kupovinu, samo besno zalupila vratima i rekla:
– Tebi je sve lako.
Te scene se setila kada je sa oklagije iz ormara skinula haljinu jer je ona najbolje govorila o Zori:erupcija ničim izazvane radosti.
Zatim je otišla do kapele i poželela da još jednom vidi majku. Kad su je izneli i skinuli joj čaršaf sa lica, zaledila se:
– To nije moja majka.
Pred njom je ležala žena sa oštrim licem i usnama povijenim na dole, skvrčena i usukana, ni nalik na Zoru. Počela je da viče, da grdi, da se poziva na poznata imena i svi su se uzmuvali u panici. Proveren je svaki detalj i greške nije bilo. Zora je danima bila jedna jedina kod njih, ništa nije ni zamenjeno, ni promašeno. Bila je potpuno pometena, ali su joj iskusni ljudi objasnili da se ljudi u trenutku smrti menjaju, da je to uobičajeno, pa se malo smirila, ali nije mogla da se načudi. Pitala se šta je to sa njene majke nestalo i gde je nestalo, kako se to lice tako izmenilo. Ali za analize nije bilo vremena, samo joj je bilo žao kada je krenula kući. Zašto je uopšte poželela da je vidi, zašto je pokvarila sliku koju je u sebi nosila! Ostavila je odelo i otišla.
Međutim, tu nije bio kraj iznenađenjima. Tek što je ušla u stan, zazvonio je telefon. Sa druge strane je bio drhtavi glas, pun užasa:
– Gospođo, zovem iz kapele, desilo se nešto strašno. Nismo mogli da je obučemo…
– Zašto? U čemu je problem? Ta haljina joj je sigurno taman. Uostalom…
– Ma ne to – zavapio je čovek – saslušajte me. Čim sam je pipnuo, ona se pretvorila u prah. Prosto se odronila.
Ćerka je bila u potpunom šoku. Postavljala je još niz nesuvislih pitanja i dobila još mnogo pravdanja i isto tako nesuvislih odgovora, a onda je rešila da pozove stručnjaka, doktora sa jednog evropskog medicinskog instituta koji je bio vrlo cenjen, pouzdan i diskretan, a dugovao joj je i neku uslugu. Sve mu je objasnila i on nije rekao ništa, nije mu bilo ništa jasno, samo je već noćnim letom stigao u kapelu kod Zore. Sahrana je odložena na nekoliko dana, a posmrtni ostaci su preneti na ispitivanje uz sve peripetije koje takav transport podrazumeva. A peripetije su bile još i veće jer se nikome nije smelo ništa reći. Ćerka je izdašno plaćala svim svedocima da ćute.
Prošlo je nekoliko dana i doktor se javio:
– Moram da Vam saopštim nešto što ja još nisam imao u svojoj praksi. Vaša majka je po svim analizama mrtva već dvadeset godina.
– Kako može biti mrtva dvadeset godina kad sam pričala sa njom pre petnaest dana. Hodala je pre petnaest dana. Nisam ja to izmislila…
– Sve znam, ali naši aparati koji ispituju starost leša pokazuju ovako i tu greške nema. Radili smo sve analize. Zato se Vaša majka na dodir pretvorila u prah. Zato što nije živa već dvadeset godina.
Da je ovu vest dobila u Srbiji, ćerka bi ih odmah tužila za nemar i uvredu, ali ovo je bio čuveni evropski institut. Zato je majku sahranila, uzela godišnje odsustvo i otputovala u Indiju. Tamo su se oduvek bavili više pitanjima duše, ne mareći za telo, pa je očekivala objašnjenje. Samo, ona tamo nije imala nikakve veze, dugo je lutala, raspitivala se i čekala. Morala se naučiti apsolutnom strpljenju i pomiriti se sa tim kada je srela na pijaci jednu čudnu ženu, malu i debelu, ni malo sličnu predstavi koju je imala o produhovljenim indijskim mudracima. Žena je imala neke čudne i uvek nasmešene oči, sretala je stalno dok je šetala i uvek je upitno i milo gledala. Jednom su zastale i razgovor je počeo. Malo po malo došle su i do pitanja koje je ćerku mučilo. Sve je ispričala i prvi put nije naišla na zaprepašćenje. Izgledalo je kao da priča o stvarima koje se dešavaju stalno, koje su toliko uobičajene da se mogu razmatrati uz popodnevnu kafu.
– Pričaj mi o svojoj majci. Kakva je bila?
– Pa onako…
– Kako onako. Čega se prvo se prvo setiš?
– Uvek se smejala. Njoj je sve bilo lako.
– Kako se smejala?
– Sve joj se smejalo. Ne samo usta, već i oči i ruke i celo telo. I svi su je voleli. Stalno je bilo puno ljudi oko nas. I svi su je zvali kad im je nešto teško. Ona sluša, sluša, razgovor traje, i samo vidiš da muka prolazi i taj neko odlazi vedar i čio kao da nije pre samo par sati došao presamićen od tuge.
– A je l’ pričala sa tobom?
– Jeste, uvek. Ja samo pozovem i ona je uvek tu. Nikad nije imala nikakva posla. Nije ona bila baš odgovorna. Pozovem je na posao i pričamo po sat vremena, ili nešto radi po kući i opet sedi i priča sa mnom, kao posle će sve dovršiti, a bog zna da li to posle i uradi. Ona kao da je čekala da je neko zove, pa da sve ostavi.
– Pa što si je prekidala kad znaš da je na poslu?
– Moram. Kad me neko iznervira iz čista mira. Ili ovaj moj posao. Toliko stresa. Moram nekome da kažem.
– Što njoj? Imaš muža, imaš drugarice.
– Ma nemoj! Pa da me posle prozivaju zbog toga! U stvari, Zora je uvek najbolje sve razumela. I odmah se nasmeje i kaže: nije to ništa, vidi kako je ovo lepo, pa vidi kako si ti lepa, pa njoj je sve lepo…Ona nikada nije imala nikakvih briga.
– A umrla pre dvadeset godina?
– Jeste umrla, a nije umrla. Kako god mislim, ništa mi nije jasno. Ništa se nije desilo. Ništa se nije promenilo. Sve je bilo isto, nije se ni na šta žalila.
– Nije. Nije ni ona znala.
– Kako nije znala? Šta nije znala? Nije znala da je umrla?
– Nije. Nije znala.
– Kako nije znala da je mrtva?
– Borila se. Jesi li joj ikad za tih dvadeset godina gledala oči?
– Ne znam. Nisam. U stvari, malo su joj oči bile uže. Kao da ih suzi da bolje vidi. Malo ih ukoči.
– Eto, kažem ti da je bila mrtva. Samo se borila. Nije ni ona verovala u to.
Ćerki se već činilo da je ova žena potpuno luda, da opet gubi vreme, da je njena potraga uzaludna. Ustala je da krene, a mala žena je rekla, tiho i odlučno:
– Umrla je kad ste joj ukrali osmeh. Osmeh ste joj ukrali… ukrali, a niste ni primetili. Pre dvadeset godina.
(Autorka je profesor srpskog jezika iz Šapca/Zelena učionica)
