"Bila sam materijalno privilegovano dete. Moj irski pradeda se obogatio u Južnoj Americi pomoću govana (đubriva) i transporta, tako da je moja majka En bila naslednica. Od svoje sedme godine živela sam u velikoj kući na selu, sa prelepom baštom i širokom poljem oko nje. Međutim, tek sada kada imam 63 godine i vidim tu devojčicu – mene – skoro kao drugu osobu, mogu da razumem iskustva kroz koja je prošla i zašto se njen odnos sa majkom tako pogoršao.
Sa sedam godina već sam doživela dva velika gubitka. Na moj sedmi rođendan, 24. novembra 1956, izgubila sam najbližeg saputnika - brata Rejmonda, koji je imao pet godina, udavio se u bazenu moje bake. Tog dana sam izgubila i majku – godinama kasnije, jedna od njenih najstarijih prijateljica mi je rekla da je doživela slom nakon utapanja mog brata i to je nateralo da se emocionalno povuče od mog oca, od mene i od moja dva preostala mlađa brata.
Moja majka je već bila nestabilna i pijanica, ali sam sigurna da joj je postalo gore nakon smrti mog brata. Tokom mog detinjstva i većeg dela mog odraslog života moja majka je pila, nakon čega bi postajala emotivna, praveći ekstravagantne pokrete rukama, izjavljujući: „Ja sam Irac!“, izgovarajući reči i ponekad opasno vozeći. Tek sada mogu da priznam koliko je ovo bilo strašno, meni i, pretpostavljam, mojoj mlađoj braći. Nismo mogli da računamo na našu majku da se ponaša kao odrasla osoba.
Zaista, veći deo svog života o njoj je kao o detetu brinula njena stara dadilja Nah, koja je živela sa nama do svoje smrti 1963. godine, a zatim i moj otac, kuvar, sekretar, batler i dve žene koje su čistile našu kuću. Za razliku od većine drugih žena koje su imale osoblje, moja majka nije vodila sopstveno domaćinstvo i zaista nije znala kako da bude glavna. Sve je radio moj otac.
Avaj, sa samo 64 godine moj otac je umro od ciroze jetre – počeo je da pije viski rano u mornarici, u kojoj je služio ceo svoj radni vek .
Tada sam ja imala 24 godine i osećala sam se odgovornom za majku. Osećala sam se odgovornom i za brata Nikija, četiri godine mlađeg od mene, sa kojim sam bila bliska i s kojim sam divljala još dok nam je otac bio živ. Činilo se da moj otac nije odobravao Nikijevo ponašanje, i skoro da ga nije ni voleo; bez sumnje je bio razočaran kada je njegov sin počeo da puši kanabis sa 14 godina, a zatim je izbačen iz tri škole. Niki je, kao i moji roditelji, bio alkoholičar. Pokušavala sam da pomognem dok je moj brat išao nizbrdo, a ponekad sam i sama divljala. Prijatelj koji me je poznavao tada je nedavno rekao o haosu u mojoj porodici: „Nisi se baš dobro provela!“
Moja majka je pokušavala da pobegne od onoga što je nazvala svojim „nevoljama“ tako što je često putovala, često u Rusiju. Nije uvek posećivala naše školske koncerte ili sportske dane, a čak je bila i na putu kada je krhki 12-godišnji Niki otišao na svoj prvi dan u poznatoj državnoj školi – moj otac i baka su ga pratili. Moja majka je oduvek volela putovanja – 1937. ona i prijateljica su posetili mađarsku porodicu u današnjoj Srbiji, a 1938. ona i ta ista mlada drugarica odvezli su se Ford V8 iz sela moje bake u Saseksu do ruske granice, pokupili dvojica njihovih novih prijatelja Mađara na putu. Sada vidim koliko je ovo bilo avanturističko, ali tokom mog detinjstva zamerala sam joj opsednutosti putovanjima jer je izgleda više volela da bude tamo nego sa nama. Kasnije sam to videla kao odbijanje da se suoči sa realnošću.
Njeno drugo bekstvo je, naravno, bilo piće, koje je postalo još gore. Jedan stariji farmer iz komšiluka je rekao: „Trebalo bi da pije više vode!“ Jer, do moje 41. godine, moja majka je padala u različito vreme, lomeći ruku, nogu i oba kuka. Godine 1977. dogodila se još jedna porodična tragedija – Niki je umro na svoj 24. rođendan nakon predoziranja valijumom, koji mu je lekar prepisao za depresiju.
Udala sam se 1981. godine, dobila kćerku, pa sina 1983. Muž i ja smo često morali da priteknemo u pomoć majci. Ali kada smo pokušali da pomognemo, ona bi postajala sve gora. Angažovali smo joj pratioca nakon što je kolabirala nakon smrti psa, ali se ona te gospođe rešila nakon 3 dana. Letnji raspust sa njom je pokvarilo njeno piće – svako veče bismo bili na pijaci znajući da je potajno kupila viski u lokalnoj radnji. Niko to nije spomenuo i to je bio samo još jedan primer da moja majka nikada nije razgovarala direktno sa mnom.
Kada su moja deca imala osam i deset godina i kada sam se nedavno rastala od muža, dijagnostikovan mi je rak dojke. Moj odnos sa majkom je do tada bio na dnu; Na nju sam gledala kao na teret, dok sam u tim momentima očajnički trebala podršku. Njen mozak je počeo da propada dok napokon 18 meseci pred smrt nije završila u domu– umrla je 2003. godine, a jedan od dva uzroka smrti bila je „demencija izazvana alkoholom“. Međutim, pre toga se desilo nešto neočekivano, što bi promenilo moj odnos sa njom taman na vreme.
U jesen 1997. godien seoska kuća u kojoj sam odrastala je prodata, a moja majka je preseljena u manju kuću. Oduvek je bila neko ko gomila stvari i na tavanu naše stare kuće pronađeno je više od 30 dnevnika ispisanih majčinim rukopisom. Nisam mogao da verujem! Otkriće je bilo toliko uzbudljivo za mene da je bilo skoro zastrašujuće. Shvatila sam da sam našla kovčeg sa blagom. Tada sam shatila da ću konačno da upoznam svoju majku.
Dnevnici su počeli 1930. kada je imala 15 godina, živeći u Saseksu sa majkom i očuhom. Te godine moja majka je zabeležila tri stranice svojih najranijih uspomena. Kada sam shvatila šta čitam, osećala sam se kao da me za ruku vode ispod zemlje, da pronađem zlato. Osećala sam se privilegovanom. U tragičnom odjeku budućih događaja, njen jedini brat je umro kada je imala pet godina i čitala sam kako je tada opsesivno tražila baštu za njim – neko joj je rekao da se u lalama mogu naći mali dečaci. Prvi put sam se sažalila na usmaljenu devojčicu kakva je tada bila.
Osećao sam novu simpatiju, takođe, kada je pisala o svom ocu, ubijenom 1915, neposredno posle njenog prvog rođendana: „Često pomislim koliko bi moj život i karakter bili drugačiji da je moj otac živeo – kako bih volela da jeste. Celog života sam na njega gledala kao na boga i retko sa nekim pričala o njemu.’
Kasnije je bilo njenih 18 ratnih dnevnika. Nejasno sam znala da je bila u Ženskom pomoćnom vazduhoplovstvu (VAAF), ali nisam imao pojma o stepenu njenog učešća u tome. Sada sam videla da se prijavila već u martu 1939, što me je impresioniralo. Imala je 24 godine. Onda, kada je u septembru objavljen rat, postala je potpuno zaposlena žena, njenu stranu koju nikada nisam videla do tada. Začudilo me je kako se ta mlada žena borila, preuzimala odgovornost i kako je sticala iskustvo čak i komandovala.
Godine 1941. imala je tri intervjua za rad u Blečli parku, tajnom centru čija je glavna svrha bila razbijanje neprijateljskih kodova i šifri. U svom prvom intervjuu morala je da pročita, a zatim da prevede odlomak iz italijanskih novina. (Naučila je italijanski kada je završila školu u Rimu, čitala sam u ranijem dnevniku.) Ova nova majka mi je bila kao stranac i počela sam da joj se divim.
Dok sam pročitala sve njene dnevnike, ona više nije bila u stanju da komunicira sa mnom. Ipak, posetila sam je u staračkom domu gde je kasnije umrla i iskreno joj zahvalila što ih je napisala."
(Stil/DailyMail)
