Bračni par Milena i Milan Simić iz mesta Glavičica zajedno su više od dve decenije, a doživeli su sudbinu koja se retko može vodeti i na filmskom platnu. Sahranil su, čak, tri sina, a uzastopne tragedije su im ostavile duboke ožiljke. Međutim, devojčica Nikolina menja im život iz korena.
- Da sam znala kakav me život čeka u ovom selu, nikada ne bi ni dolazila, ali čovek nikada ne zna šta ga čeka. Uzemo se ja i moj Milan, sve je to lepo bilo i sve je to lepo teklo, to je bio avgust. Oktobra 24. 1999. godine dobijem ja sina kome sam dala ime Vasa - počinje potresnu priču Milena.
Objašnjava da je prvenac samo pao i pomodreo.
- On je bio mala čigra i vedro dete. I bio je skroz zdravo dete. Tog kobnog 31. jula smo njega izgubili. Jutro je bilo, muž je išao da radi. Vasa je ustajao svako jutro u pola pet, kada ustaje i muž. I to jutro mu je Milan obećao da će ga voziti u kamionu u Zvornik. On je onda došao malo kod mene, ja sam ustala ubrzo da odradim jutarnje poslove. Odjednom se požalio da mu je muka i samo je pao i sav jer pomodrio. Ja sam vikala, galamila na komšije da pozovu pomoć...onda su ustanovili da on više nije živ - kaže Milena kroz suze.
Naime, njen suprug u tom momentu nije želeo da se radi obdukcija, jer im je sin bio jako mali, ali sada smatraju da je to bilo vrlo pogrešno. Nakon Vasine smrti, jedno u drugom su pronašli ogormnu utehu, a zatim je usledila i druga trudnoća.
- Tad mi se ceo svet srušio. Izgubiš volju za životom. Njega kad smo sahranili, muž i ja smo bili podrška jedno drugom. Onda sam 2003. ostala opet trudna sa drugim detetom. Stalno sam propitivala lekare da li mogu da nekako sve da ispitaju i da li znaju da li će se ovo opet desiti. Tad sam imala 26 godina i stalno sam išla na preglede. Imala sam strah šta će se desiti kada rodim to dete. I kada sam jednog lekara pitala da li mogu sada da mi odrade još genetske preglede, on je rekao da sam morala to da uradim pre trudnoće. I tako rodim ja Mladena 20. septembra 2003. godine.
Milena ističe da je sa drugim sinom sve bilo u redu tokom prvih dvadesetak dana. A onda je počela da primećuje da mu se boja kože promenila...Odmah je primljen u bolnicu na intenzivnu negu. Nakon 10 dana lekari su javili roditeljima da je sve u redu i da mogu da doću po Mladena.
- Posle 2 meseca se opet razboleo i tada mi je još gore izgledao. Otišli smo oboje u Tiršovu i ja sam tada sa njim bila 10 dana u bolnici. Rađene su opet pretrage i rečeno nam je da idemo kući i da se vratimo za par dana da mu se uradi magnetna rezonanca. Ja tad nisam imala nikakvu informaciju o njegovoj dijagnozi. Bili smo kod kuće čekajući te pretrage i jednog jutra kad smo se probudili nađemo ga hladnog u krevecu. I tad sam samoj sebi rekla više nikada neću roditi dete.
Mada je sebi dala reč, nije imala srca da abortira kada je ostala trudna po treći put, jer je želja za majčinstvom bila ogromna. Sa druge strane, i suprug Milan obožava decu.
- Opet sam ostala trudna 2005. Tu sam napravila najveću grešku. Trebalo je da ćutim i da uklonim tu trudnoću, ali nisam to uradila. Rekla sam mužu i on se nadao da će možda ovaj put sve biti u redu, pa me ubedio da rodim dete. Isto sam išla na preglede, uredno vodila trudnoću. I ja pominjem doktorima da mi je dvoje dece umrlo, ali niko ništa. Tvrdili su da smo mi napravili grešku što nismo radili genetiku dok nije bilo ploda. Rodila sam Vuka na samom početku devetog meseca 4. oktobra. Njemu su radili pregled srca dok je još bio u meni i morali su hitno da urade carski rez. Beba je bila u inkubatoru. Pustili su nas ubrzo kući, ali kad je on imao nekih 12-13 dana odveli smo ga na kontrolu kod pedijatra koji je rekao da je sa bebom sve u redu - rekla je gospođa Simić.
Mada su ih lekari ubeđivali da je dete dobro, Vuk je 28. oktobra počelo da se menja.
- Zvala sam komšije koji su nas vozili do bolnice. Na putu do tamo sam čula zvuk koji je dete ispustilo, ali bio je živ. Kad smo došli u bolnicu komšija je brzo odneo dete kod doktorke, a ja nisam mogla da uđem. Posle 5 minuta izašla je doktorka i sećam se samo jednog. Pitala me 'Da li ovde ima oca od deteta', ja sam rekla nema i oni su mi rekli da je umro. Ja od tad više ništa ne znam šta se dešavalo.
Posle tri tragedije i neizmernog bola koji su doživeli, Simići su odlučili da urade genetski nalaz. Ali, na samom početku su naišli na prepreku - analiza je bila preskupa, bilo im je jasno da ne bi mogli da je plate ni da prodaju sve što imaju. Milena se ubrzo razbolela i kaže da je bila srećna što se razbolela, jer je znala da će tad morati da je skroz pregledaju. Tada je naišla na doktorku koja joj je dala uput za genetički pregled, koji godinama nije mogla da dobije. Kada su stigli rezultati, rečeno im je da smeju da imaju samo žensku decu.
- Tamo su mogli da u ranoj trudnoći otkriju pol i odmah su nam rekli da nijedno muško dete neće moći da preživi, a da bi žensko moglo. Ja sam tako opet ostala trudna. Tada sam otišla na pregled da se vidi koji je pol deteta. Milan i ja nismo reč progovorili, nismo jeli, nismo pili. Doktori su radili ultrazvuk i utvrdili da je devojčica. Tada sam morala da održavam trudnoću, bila je rizična. Krvarila sam, pa sve po 15 po 20 dana sam bila u bolnici. Ja sam se porodila, a bebu su odmah odveli u Beograd da joj odrade analize. Lekarska ispitivanja su potvrdila da ima proširenje leve komore u glavi koje izaziva epileptične napade. I danas pije lekove, ali je bolje - kaže Milena.
Milena i Milan naglašavaju da im ništa nije teško otkako su dobili Nikolinu, živahnu lepoticu plave kose, iako su i oni već u poodmaklim godinama.
- Nikolina nam je dala razloga za život. Imamo i veliku pomoć i podršku humanih ljudi. Nikolina je sada pod terapijom, dobro je, svakodnevno pije tablete "kepra". Ide u školu, redovan je učenik i odlična je. To nam je najveći ponos i sreća. Moja Nikolina nosi ime po našoj krsnoj slavi, ja sam molila Boga i svetog Nikolu da nam podari devojčicu, i on nam je uslišio molitve. Ja bih sada trčala svuda i pričala da sam najsrećnija majka na svetu - zaključili su Simići i poručili svima da veruju u bolje sutra.
