"Da se razumemo - moja svekrva je divna žena. Ali ta divna žena jednostavno nema mere. Od kada smo dobili dete, a njeno prvo unuče, ona ne bira vreme kad će da nam "bane" u kuću, a sve pod izgovorom da vidi dete.
Naš sin ima godinu dana i još uvek ima svoj režim spavanja i obedovanja. Na primer: ako ga legnem u krevet oko 20:30h, on će lepo da spava - kao beba, što bi se reklo. Ali ako se ta satnica prekorači i za pet minuta, nastaje pakao.
Moja svekrva svako veče dolazi kod nas tačno u 21h da bi videla svog unuka pre nego zaspi. Tako se ona igra sa njim do 22h i ode, a ja posle do ponoći ljuljam besno i uplakano dete.
Pokušavala sam nekoliko puta da joj objasnim situaciju, ali ona nikako da shvati. Kaže da je to jedino vreme kad može da dođe, jer još uvek radi.
Tako je bilo i sinoć. Već sat vremena sam ljuljala uplakano dete kojem su rasli očnjaci. Nikako da zaspi. A onda je moja svekrva ušla na vrata. Odmah sam se dosetila šta da radim.
"O, hvala bogu pa ste tu," rekla sam užurbano. "Evo vam unuče, zabavite ga nekako ja moram hitno do nekog dežurnog doktora, zub me užasno boli." Viknula sam na muža, dobacila mu ključeve i pojurila napolje.
Muž je zbunjeno trčao za mnom gledajući me čudno: "Što mi nisi rekla da te toliko boli zub?"
"Ma ne boli me ništa, nego ne mogu više da joj objasnim da tom detetu treba mir da zaspi posle 21h. Isključi telefon i idemo u kafić na jedno piće," rekla sam veselo.
Vratili smo se u ponoć, taman da ona može da uhvati poslednji autobus do kuće. Svekrva je izgledala kao da je preko nje prešao brzi voz. Uflekana i preumorna jedva je čekala da uđemo u stan. Kako smo ušli, ona je tako izletela kao metak. Nadam se da je sada naučila lekciju."
