31. avgusta 1961. godine, 8-godišnja En Mari Bur i ostatak njene porodice krenula je na spavanje. En, najstarija od četvoro, i njena sestra su te noći otišle da spavaju u svoju spavaću sobu koja se nalazila na spratu, umesto da spavaju u prizemlju gde su spavala njihova dva brata i sestre. Bila je to naizgled obična noć za Bursove. Beverli, Enina majka, zaključala je ulazna vrata kao i obično pre nego što je i sama krenula u krevet.
Međutim, ovo će biti daleko od obične noći i za Bursove i za čitavu zajednicu, jer je jedna devojčica te noći nestala zauvek. Zlatokosa En Mari s očima boje lešnika jednostavno je nestala tokom noći i nikad više nije pronađena, piše Historybyday.
Noć njenog nestanka
Kad je nestala En, počela je masovna potraga za njom, ali policija je išla iz ćorsokaka u ćorsokak.
Ali pre nego počnemo priču o pogrešnim zaključcima policije, ispričaćemo vam priču o porodici Bur.
En Mari je delila svoju spavaću sobu sa svojom trogodišnjom sestrom Meri, koja je nedavno povredila ruku. Usred noći, En Mari je dovela Meri u sobu njihovih roditelja da im kaže kako malenoj devojčici gips smeta.
Njihovi roditelji, Donald i Beverli, rekli su devojčicama da se vrate u svoju sobu - te da će devojčici biti dobro. Nisu znali da će to biti poslednji put da će ikada videti En Mari. Ujutro, oko 5:30, Beverli je ušla u sobu kod devojčica i videla da En Mari nije u svom krevetu. Nije bilo znakova borbe u sobi.
Beverli se setila da je zaključala ulazna vrata (kao i obično) prethodne noći, zbog čega nije mogla da razume zašto su ulazna vrata sada otključana iznutra i ostavljena malo otvorena. Takođe je primetila da je prozor u dnevnoj sobi širom otvoren.
Da li je izašla? Taj prozor je obično ostavljan samo malo otvoren da bi se smestila žica TV antene, tako da je činjenica da je bio širom otvoren bila primetna. Zatim je tu bila baštenska klupa u dvorištu koja je sada stajala ispod otvorenog prozora. Da li je En Mari izašla kroz prozor dnevne sobe usred noći?
Donald i Beverli se prisećaju da su čuli psa Barnija kako laje te noći, ali psi ponekad laju – nisu mnogo razmišljali o tome. Ako ništa drugo, zaključili su da je jaka kiša uplašila psa. Drugi brat i sestra En Mari, koji su spavali u prizemlju, nisu ništa čuli. Čvrsto su spavali.
Roditelji su grozničavo pretraživali kuću, otvarali sva vrata, gledali u svaki kutak, proveravali ispod kreveta – ništa. Pa su pozvali policiju. U međuvremenu, razmišljali su o svakom mogućem scenariju. Gde je njihova ćerka? Da li je neko provalio? Ili su je namamili iz kuće?
Dan ranije je bila sreda, 30. avgust 1961. godine – dan uoči praznika rada. Bilo je neobično toplo vreme, a Beverli, 33, provela je dan pripremajući svoje četvoro dece za nadolazeću školsku godinu u osnovnoj školi Grant (istoj školi u koju je Beverli išla kao dete).
En Mari je trebalo da krene u treći razred, Džuli je imala sedam, Greg pet, a Meri tri. En Mari, najstarija sa osam godina, bila je posebno uzbuđena što je krenula u treći razred. Dan pre njenog nestanka, En Mari i njena braća i sestre proveli su dan igrajući se sa drugom decom u komšiluku.
En Mari je bila pozvana da prespava kod drugarice, ali Beverli je želela da se deca pripreme za školu. Gregu i Džuli je dozvoljeno da provedu jednu noć u prizemlju, jer su deca pravila improvizovanu tvrđavu. Džuli i En Mari obično su delile spavaću sobu, ali te kobne noći, Meri se preselila kod En Mari u sobu.
Beverli se prisetila da je bila iscrpljena od toplog vremena i da nije dobro spavala. I ona i Donald su rekli da im se činilo da su noću čuli buku u dvorištu. Oko 23 sata, Beverli je zaključala kuću. Donald je u međuvremenu stavio Barnija na podest između kuhinje i zadnjih vrata.
Te noći, oluja je zahvatila grad – drveće je popadalo, svetla se ugasila, a komšiluk je ostao u mraku. Sledećeg jutra, En Mari je nestala. U svom bade mantilu, Beverli je išla do komšijskih kuća, kucala na vrata i pitala da li su videli njenu ćerku.
NE PROPUSTITE
Niko je nije video. Beverli je obišla oko njihove kuće, kada je videla baštensku stolicu ispod otvorenog prozora dnevne sobe. Otrčala je do Donalda da ga probudi, a zatim pozvala policiju. Kada su policajci stigli, pronašli su veoma lagani otisak patika ispred prozora dnevne sobe.
Sumnjalo se da je neko – možda kidnaper – ušao u kuću kroz otvoren prozor, odveo En Mari iz njene sobe, a zatim izašao kroz ulazna vrata. Ali zašto?
Na mestu događaja nije bilo mnogo dokaza. Osim otiska cipele, istražitelji su pronašli pramen crvenog konca koji je bio zaglavljen unutar dovratnika prozora. Policajci su išli od vrata do vrata, pitajući komšije da li su nešto videli, a ispostavilo se da su komšije Burovih prijavile da su videle nekoga u svom dvorištu.
Jenda osoba je viđena kako viri u prozore nekoliko dana pre nestanka En Mari.
NE PROPUSTITE
Novine su objavile priču o nestanku, a objavljeno je da bi ona mogla biti moguća žrtva trgovine ljudima. Policija se udobno smestila u podrumu Burovih sa postavljenim telefonom, nadajući se da će snimiti potencijalni zahtev za otkupninom od navodnog kidnapera. Ali takav poziv nikada nije stigao.
Drugo izdanje novina tog dana uključivalo je dužu priču i fotografiju En Mari. Na fotografiji nosi papirne trofeje koje je osvojila na letnjem sajmu, kao i traku za glavu, bluzu kratkih rukava... Naslov na naslovnoj strani je glasio:
"Devojčica, 8 godina, nestala iz kuće — šef Hager poziva na lov."
Njen nestanak je klasifikovan kao otmica od samog početka, što u većini slučajeva uključuje traženje otkupnine. Pa, zašto niko nije zvao da traži novac? A zašto da se sve desi baš porodica Bur?
Beverli Bur je odrasla u tom mestu kao ćerka vlasnika prodavnice. Njeno detinjstvo nije bilo tako bogato događajima. Kasnije, kada je Beverli bila na koledžu, upoznala je Donalda Burra. Do 1951. venčali su se.
Beverli je živela u jednoj od koliba svog oca na ostrvu Foks i radila kao učiteljica, što joj se nije dopalo. Ono što je zaista želela je da bude novinar. Prvu godinu braka Bursovi proveli su u Oregonu. Zatim su se nastanili u njenom rodnom gradu Severnoj Takomi.
Don je bio civilni službenik u bazi Nacionalne garde zvanoj Camp Murrai. Rimokatolička porodica, bili su članovi lokalne župe Svetog Patrika.
Beverli je kasnije pričala kako je veru izgubila onaj momenat kada je izgubila i ćerku.
Prestonica kidnapovanja Zapada Severna Takoma je bila skromno naselje, ali isto to naselje pamti nekoliko otmica, a za poslednju otmicu dečaka tražili su otkupninu od 200.000 dolara. Srećom, dečak je ostao nepovređen, a nekoliko dana kasnije je uhapšen kidnaper.
Beverli Ber je kasnije spomenula da je zažalila što je naučila svoju decu da je svet bezbedan. Kao i mnoge druge porodice u zajednici, i ona je bila u nedoumici u pogledu toga koliko je svet oko njih zaista nebezbedan. Posebno njihova sopstvena zajednica.
Beverli nije imala pojma da je gradska policijska evidencija puna „seksualnih perverznjaka, egzibicionista, seksualnih čudaka, psihopata, ludaka, poluduhova, pedera i žena sa lezbejskim sklonostima“, kako je pisalo u izveštajima.
Što se tiče Donalda, on je rekao da nikada nije verovao nekim svojim komšijama, kao što je žena preko puta koja je provela vreme u ludnici nakon što je rodila bebu mešovite rase. Zatim je tu bio njegov drugi muški komšija koji je voleo da se sunča gol u svom dvorištu. Deca iz komšiluka bi ga posećivala jer im je davao slatkiše. Nije ni čudo što mu gospodin Bur nije verovao...
Otmica je zbunila policiju. Istražitelji su ispitivali seksualne prestupnike u toj oblasti, ali su počeli da spekulišu da je En Mari možda poznavala svog otmičara.
U blizini jednog od gradilišta, muškarci su primetili tinejdžera kako nogom šutira zemlju. Mogli su se zakleti da su videli i osmeh na licu deteta. Donald nikada nije zaboravio lice tinejdžera koji stoji u blizini i gleda kako traže njegovu ćerku.
NE PROPUSTITE
... Da li je to bio mladi Ted Bundi?
Policija komšije su pretražile svaki jarak, svaki žbun ali En Mari nisu našli.
Tročlana posada pretražila je kanalizacioni sistem, otišla u podzemlje i koristila prenosiva svetla da ispita crne kanale gradske kanalizacione mreže.
Ali nisu našli ništa.
"Kada sam prvi put videla taj prozor otvoren, znala sam da je više nikada neću videti", rekla je majka sa žaljenjem godinama kasnije.
"Znala sam da nikada neću saznati šta se dogodilo", rekla je godinama kasnije. "Došlo mi je, samo tako. Bio je to snažan osećaj. U čemu je poenta?" Znala je da je njena ćerka otišla i da je više nikada neće videti.
Policija je pokušala da ispita malu Meri Ber, koja je tada imala samo tri godine. Meri je bila poslednja osoba koja je videla svoju sestru živu, ali dete je jednostavno bilo premlado da bi artikulisalo da li je nešto videlo.
Najveći problem je bio nedostatak dokaza i svedoka. Nije bilo otisaka prstiju, otkupnine, oružja i tela. Imali su samo jedan konac i otisak cipele. Detektivi su išli u bezbroj prodavnica cipela, pokušavajući da uđu u trag patici koja odgovara.
NE PROPUSTITE
Neko vreme, glavni osumnjičeni je bio mladi komšija tinejdžer (koji je kasnije postao osuđen za zlostavljanje dece). Drugi osumnjičeni će se pojaviti tokom godina. Izveštava se da je 1964. godine prodavac auto delova iz Spokena poveo 10-godišnju devojčicu iz Takome na vožnju svojim Bjuikom kabrioletom, sumnjalo se da je on oteo malu En Mari, ali njegova tadašnja žrtva je nađena živa i zdrava. Čovek se, međutim, ubio čim mu je FBI lupio na vrata u Portlandu, Oregon. Godinu dana kasnije, zatvorenik u Oklahomi napisao je pismo Burovima.
Zatvorenik je tvrdio da su on i njegov prijatelj brali pasulj na farmi u Oregonu kada su odveli En Mari. Burovi su dali pismo policiji, a zatvorenik je prebačen u Oregon, a pomenuto polje je iskopano. Ništa nije pronađeno.
Sigurni smo da ste svi čuli za Teda Bundija, zar ne? Sada znamo za čuvenog serijskog ubicu, ali davne 1961. niko nije sumnjao da je 14-godišnji Ted budući sociopata, a kamoli da je taj koji je oteo En Mari.
Ted Bundi je zapravo živeo u Severnoj Takomi nakon što je njegova majka preselila porodicu iz Pensilvanije 1951. Dečak je policiji bio poznat kao "Tom koji viri" (zvuči poznato?) i kradljivac.
Nije iznenađujuće da je Ted Kauel (kasnije Bundi) bio oštećeno dete. Godine 1986, u pripremi za pravnu žalbu osuđen na smrt, izvršeni su testovi na njemu, a psiholog je zaključio da mu nedostaje „bilo kakvo osnovno iskustvo brige i nege ili ranog emocionalnog održavanja“.
Da li je Ann Marie bila njegova prva žrtva? U Severnoj Takomi, Eleanor se udala za čoveka po imenu Džoni Bundi i podigla još četvoro dece. Sredinom 70-ih, njen prvenac je uhvaćen kako otima, siluje i tuče žene na smrt. Proveo je 11 godina na smrtnoj kazni, tokom kojih je učestvovao u nebrojenim intervjuima sa novinarima, psihijatrom i istraživačima.
Njemu se pripisuje ukupno 36 ubistava, ali se veruje da je pravi broj bliži 50. Bandi je navodno rekao policajcu, „Dodaj tome jednu cifru i imaćeš je.“ Sam Bandi je implicirao da je ubio na stotine ljudi. Njegova poslednja žrtva je ubijena na Floridi, gde je uhapšen 1978. A njegova prva žrtva? Pa, možda je to bila En Mari Bur.
Bandi je živeo samo nekoliko blokova dalje od Burovih, a njegovo uznemirujuće ponašanje ga je učinilo mogućim osumnjičenim za otmicu. Tokom njegovog detinjstva, pojavile su se priče o nasilju, sakaćenju životinja i seksualnom devijantnosti.
Deceniju kasnije, rođaci Burovih će reći vlastima da su se Bandi i En Mari zapravo poznavali i da su bili „prijatelji“. Drugim rečima, ne bi ga se uplašila da ga je videla. Tek sredinom 70-ih, kada je Bandi postao poznati ubica, policija je počela da ga gleda kao potencijalnog osumnjičenog.
Rebeka Moris, autorka knjige Ted i En — Misterija nestalog deteta i njenog suseda, provela je četiri godine istražujući vezu ubice sa En Mari. Prema Moris, Bandi je priznao da je oteo i ubio En Mari tokom zatvorskog intervjua sa profesorom koledža koji je proučavao serijske ubice.
Oni koji su provodili vreme sa Bandijem primetili su da je imao tendenciju da priča u trećem licu i hipotetički govori kad god bi razgovarao o tome kako deluju serijske ubice. Stručnjaci su godinama bili uvereni da je Bandi, kada je to radio, govorio o sopstvenim zločinima.
Bandi je verovao da ga je govor u trećem licu zaštitio od krivičnog gonjenja za zločine koje tehnički nije priznao. Na osnovu njegovih priča, definitivno je u domenu mogućnosti da je počeo da ubija ljude 1960-ih.
Ono što znamo jeste da je Bandi ispričao jednu od svojih priča u trećem licu kada se sastao sa dr Ronaldom Holmsom, sa Škole za pravnu administraciju Univerziteta u Luisvilu. On se priseća da je „proganjao, davio i seksualno zlostavljao svoju prvu žrtvu, osmogodišnju devojčicu koja je misteriozno nestala iz svog doma u Takomi pre 26 godina“.
Njegovo priznanje je postalo vest tek sledeće godine. Bundi je takođe rekao Holmsu da je „sakrio telo En Mari Bur u blatnjavu jamu, verovatno u blizini Univerziteta Pjudžet Saund“.
Intervjui su zatim pretvoreni u knjigu pod nazivom Jedini živi svedok. 1983. godine, Beverli i Donald Bur su pročitali knjigu. Tri godine kasnije, u maju 1986. (tri godine pre zakazanog pogubljenja), Beverli je napisao pismo Bandiju...
Dragi Tede „S obzirom da će sve žalbe verovatno biti odbijene i uskoro, ništa vam više ne preostaje na ovom svetu; još uvek može biti sve dobro za vas u sledećem. Nemate više šta da izgubite na ovom svetu. Hoćeš li mi pisati u vezi En Mari?"
U roku od nekoliko dana, Bandi je poslao svoj odgovor, ali nikada nije priznao da je oteo En Mari. U svom pismu je napisao: "Svakako mogu da razumem da činite sve što možete da pronađete svoju ćerku. Nažalost, dovedeni ste u zabludu onim što se može nazvati samo glasinama o meni."
Dalje je izjavio da „nema nikakve veze sa njenim nestankom“ i da nije, kao 14-godišnji dečak, „lutao ulicama kasno u noć“. Završio je svoje pismo rečima: „Ako još uvek postoji nešto što želite da me pitate o ovome, nemojte oklevati da pišete ponovo. Bog te blagoslovio i bio s tobom, mir, Ted.”
NE PROPUSTITE
Bandi je konačno pogubljen 24. januara 1989. Bursovi su te večeri slušali radio, nadajući se da će čuti još nekoliko priznanja, posebno priznanja da je oteo i ubio njihovu ćerku, ali to nisu čuli jer priznanja nije bilo....
Bursovi su se uskoro preselili u novi dom i usvojili bebu koju su nazvali Laura, nekoliko godina nakon nestanka njihove ćerke. Sredinom '90-ih, Beverli je dobio poziv od psihijatra iz Takome. On je verovao da je jedna od njegovih pacijentkinja En Mari.
Beverli je zatim ispekla pitu od jabuka i pozvala tu ženu da dođe kod nje u kuću. "Dobro sam je pogledala i znala sam da to nije ona", priseća se ona. Žena je rekla Beverli da se seća da je imala kanarinca (kao i En Mari). Bursovi su je posetili pet ili šest puta.
Džuli Bur je ohrabrila svoje roditelje da njih troje urade DNK test. Rezultati su pokazali da je Beverli bila u pravu: žena nije bila njena ćerka. Godine 1999, kada bi En Mari imala 47 godina, nakon što je njihova ćerka nestala, Bursovi su održali pomen za En Mari.
"Sahranili" su je, ali nikada nisu prestala da ih proganjaju pitanja. „I dalje mislim da je to bio neko koga je poznavala“, zaključila je Beverli. Ali sve u svemu, bilo joj je drago što nije znala detalje o tome kako je En umrla.
Donald je umro 2003. godine, a potom Beverli 2008. Oboje nikada nisu saznali šta se dogodilo njihovom detetu. Detektivi Strand i Zatkovič radili su više od pet godina na rešavanju slučaja. Nakon što su otišli u penziju, proveli su dodatnih 30 godina razgovarajući o tome.
Zatkovič se vratio u policijsku upravu da preuzme spise slučaja. Bio je razočaran kada je čuo da nedostaje polovina. Dvojica detektiva su pokušavala da reše slučaj do svoje smrti: Strand umire 1997. i Zatkovič 2004.
2011. godine, 50 godina nakon njenog nestanka, dokazi su dostavljeni Laboratoriji za kriminalističke patrole države Vašington na DNK testiranje. DNK profil je napravljen korišćenjem bočice krvi Teda Bandija sačuvane decenijama.
Nedeljama kasnije, objavljeno je da dokazi koji su prikupljeni u kući Bursovih nisu sadržali dovoljno merljive DNK da bi se proizveo kompletan profil. Policijska uprava Takome je saopštila: "Ovaj slučaj je zašao u ćorsokak, ali sama istraga nije završena."
