Iz detinjstva vučem dva jaka sećanja: Mamina leđa (kroz spavaćicu se vide oštre lopatice i tanak vrat poput deteta) i tatin nov, sjajan automobil.
Mama dane provodi sedeći na krevetu u dnevnoj sobi. Glavni simptom depresije. To sam tek kasnije saznala.
Kada se mama borila sa depresijom, tih godina ona je bila nepoznata bolest. Lekari sa klinike nisu bili svesni sa kojim demonima se moja majka bori. Davali su joj vitaminske injekcije sa rečima: "Imaš ćerku kod kuće. Sigurno se stidi što po ceo dan sediš kod kuće!!"
Da, bila je to depresija. Veliki depresivni poremećaj koji čoveka lišava svega: radosti života, apetita, sna, pa čak i sposobnosti kretanja. Mama je jedva uspevala da progovori po jednu reč, a i kada bi je izgovarala ta reč bi bila tiha, beživotna i turobna.
Moja baka je pomagala. Bez nje ja verovatno do danas ne bih bila živa.
NE PROPUSTITE
A sve je počeli ovako: Mama je bila jedna vesela i vedra ženica koja je mogla sve, ali jedne večeri se sve promenilo. Tata je došao sa posla, večerao, seo ispred televizora, odgledao neku zanimljivu humorističku seriju, smejao se sa publikom sa televizije, a zatim je ustao i mirno rekao: "Tanja, ja odlazim!". Pokupio svoje stvari i otišao drugoj ženi.
Ja sam tada imala sedam godina. Sećam se tate koji zatvara vrata za sobom i dok se publika na televiziji još smejala, majka je plakala lica okrenutog ka zidu dok su joj se leđa tresla od jecaja.
"Da li je moguće? Da li je moguće?" stalno je ponavljala.
I od tada sam sa majkom komunicirala veoma retko i to uvek samo sa njenim leđima.
Dve godine kasnije, skoro iste majske večeri, otvorila su se vrata i u kuću je ušetao tata. Pogledao je dnevnu sobu u kojoj je ležala njegova depresivna žena, zaverenički namignuo meni i rekao: "Dođi Irina, idemu u kuhinju da nas mama ne čuje." (Baka tada nije bila kod kuće.)
Moje grudi zatreperile su od nade: "Tata se vratio, sada će sve biti uredu!" Pomislila sam. U očevom osmehu sam videla izvinjenje zbog dvogodišnjeg nestanka i obećanje boljeg života, možda čak i majčino ozdravljenje.
"Pogledaj Irina," podigao me otac da pogledam kroz prozor. Pritisnula sam nos uz staklo očekujući da vidim čudo. Samo neko čudo bi bilo dovoljno opravdanje za njegov nestanak iz naših života...
U dvorištu je stajao novi sjajan Mercedes. Otac je blistao skoro više nego njegov novi automobil:
"Da li ti se sviđa?"
"Šta?"
"Moj mercedes! Upravo sam ga kupio!"
Pogledala sam ga u oči: nije mi bilo jasno kako ga ne zanima šta sam radila i gde sam bila protekle dve godine. Šta se dešavalo sa mamom za to vreme. Nije znao da sam išla u muzičku školu, da sam imala najbolje ocene u odeljenju... Nije znao da ja imam osećanja, a i sećanja.
"Mercedes! Novo, razumeš? Sanjao sam o njemu ceo život!"
Nisam razumela. Video je da ništa ne razumem. Njegova radost je brzo iščezla, izašao je iz kuhinje kao lopov, tiho zatvarajući vrata za sobom.
Videla sam ga na ulici, kroz isti onaj prozor. Pomislila sam: ako se okrene, pogleda u prozor - oprostiću mu. Pokušaću da se radujem njegovom novom automobilu, iako je mama teško bolesna, iako sam ja usamljena godinama....
Tata nije pogledao u prozor. Brzo je seo u auto i odvezao se. Više nikad se nije vratio.
Ja sam odrasla. Postala psihijatar. Majku sam odvela kod cenjenih stručnjaka, dobila je potrebnu pomoć i život se polako počeo vraćati u nju. Sada njen pogled u svet nije više zid i sivi tepih na podu dnevne sobe.
Ocu nikad nisam oprostila. Nisam mu oprostila jer je otišao a da se nije ni osvrnuo.
(Prevod teksta Brajana Scijencea)
