Upravo sada, negde tamo, sedi devojčica koja neprestano prelistava Instagram i gleda najnovije slike svojih prijatelja, dok joj mama nešto tiho priča. Tu je i još jedna devojčica koja pobožno prati sve informacije o omiljenoj joj glumici i pevačici. Treća devojčica svojoj drugarici na Fejsbuk šalje sliku svoje simpatije.... Jedna od tih devojčica će se možda udati za mog sina. Možda će mu biti prva ljubav... Nadam se da joj je majka rekla kako njen budući muž mora da je poštuje.
Kao majka tinejdžera i supruga muškarca koji drugima čini život paklenim, mogu vam dati jedan roditeljski savet: Reci svome sinu NE!
Moj muž je odrastao u porodici u kojoj mu roditelji ništa, nikad nisu odbili. Njegove želje su za njih bile zakon. Kada bi im rekao: "skočite", oni bi pitali: "koliko visoko". Nikada u životu mog muža nije bilo razočaranja dok se ja nisam pojavila u njemu. Do tog trenutka niko mu nije rekao da se nešto ne može dobiti.
Nije imao razloga da misli da neće dobiti ono što je tražio, sve dok nije upoznao mene. Niko mu nije rekao ne. E tako sam mu ja postala trn u oku i prokletstvo čitavog njegovog postojanja.
Zamerao mi je od samog početka naše veze, a sve zato što sam imala hrabrosti da ga odbijem. Naš brak je odmah bio začinjen mržnjom i psihološkim traumama.
Kada je prvi put sreo osobu koja bi mogla da ga odbije, nije ni znao šta da radi sa mnom. Kada je prvi put čuo moje "ne", razlog odbijanja nije mu bio važan. Samo je mislio da je u pravu, a ja nisam. Bila sam gora od njega, a njegove želje su bile važnije od mojih. To je sve što je znao.
I kada kažem da mu nikada ranije nije rečeno „ne“, upravo na to mislim. Sam koncept odbijanja bio mu je potpuno nov. A prisustvo u njegovom životu žene koja sumnja u njega ili mu se suprotstavlja bilo je neshvatljivo. Prvi put kada se sa njim nisam složio oko kupovine, njegova reakcija me nasmejala. Nikad nisam videla odraslu histeričnu osobu. Nisam to shvatila ozbiljno, uostalom, bio je tek u ranim dvadesetim. Ali izgledalo je zaista smešno.
Međutim, prošlo je neko vreme i dokaza o njegovom ludilu postajalo je sve više i više. Već je bio prestar da bi se nazvao razmaženim dečakom, ali drugo poređenje mi nije palo na pamet. Izgledao je kao dečak na steroidima. Kada bih mu rekla „ne, ne mislim tako“ ili „ne večeras“, kao odgovor, dobijala bih neku od fraza: "tako si glupa da ne znam kako živiš na ovoj zemlji“ ili "ne znam ni zašto te slušam kad si toliko glupa." Svi ovi verbalni šamari bili su odgovor na moje pokušaje da uštedim novac na porodičnom budžetu ili na predlog da posetim novi restoran, što ga je izbacilo iz njegove zone komfora.
U toj borbi sa njim, izgubila sam volju za životom.
Prolazile su godine, ali nije mogao da se sabere. Malo se primirio u pogledu finansija, podizanja sina, i kućnih poslova...
Deset godina braka s njim, naučilo me je dve stvari.
Prvo, šta god da sam uradila, pobeda u svađi uvek me je koštala. Ovaj čovek nije želeo i nije mogao da prekine začarani krug koji su stvorili njegovi roditelji kada su odlučili da mu ništa ne uskraćuju. Moje obrazloženje mu nije bilo važno i moje telo više nije pripadalo meni. I najmanji nagoveštaj bilo kakve promene naišao bi na bes, psovke i snažno stezanje šaka. Živeo je po određenom obrascu koji se ukorenio mnogo pre mog pojavljivanja. I nisam mogao ništa da učinim povodom toga. Neko je trebalo da mu kaže NE kada je bio dete. Ali mentalno sam se udaljila od svega ovoga i pokušavala sam samo da živim svoj život. Imali smo dete i znala sam da treba da radim sve drugačije od onoga što su radili njegovi baba i deda, tako da je moj sin na vreme osetio na sebi šta je razočaranje.
Moje dete mora da nauči da prihvata odbijanje i neću ga vaspitavati onako kako je njegov otac odrastao.
Život neće da se odvija po njegovom nalogu i neće sve žene koje sretne biti njegove sobarice. Želela sam da ovo razume! Ne kažem da sam namerno slomila duh svog deteta ili da sam uživala u prilici da mu govorim NE. Ali ako nešto nije želeo da uradi, pokušavala sam da ga na kraju nagovorim da to učini. Besni napadi kod kuće nikada nisu smatrani rešenjem problema. Svaku neostvarenu želju mog sina pratilo je logično objašnjenje ovog odbijanja.
Čvrsto sam odlučila da će moj sin naučiti da prihvata neuspeh i odbijanje. Ako se prema svojim frustracijama ponašate kao dete, to je u redu dok ne postanete odrastao čovek koji se nastavlja ponašati kao petogodišnji dečak i kome je nemoguće biti u blizini.
Veoma je važno da možete da kažete NE svom detetu.
Stoga sam bila čvrsta koliko su njegovi baka i deda bili mekani. Kad odraste i kaže svojoj ženi da je voli, volela bih da to i misli, a ne samo da joj kaže: „Volim te, ali samo ako mi daš ono što želim“.
Moj sin će biti normalan. Moći će da prihvati „ne“. Već smo na pola puta. Život odraslih dolazi nam brže nego što bismo želeli. I dok mi se sinovljevo detinjstvo provlači među prstima, počinjem da primećujem tragove uspeha.
Više nije poput oca. I zahvalna sam na tome. Čak i više nego zahvalna. Ne bih mogla da nastavim da živim sa sobom da nisam prekinula ovaj začarani krug.
Moj sin će odrasti spreman za ovaj svet i za to da li će dobiti ono što želi ili ne. Jedna od tih devojaka jednog dana biće mu žena. A ona sada negde sedi i sanja kako će izgledati njen život kada upozna mog sina. Kao i ja u svoje vreme, nada se svetloj budućnosti i očekuje sreću. Nadam se i molim se da sam dala sve od sebe rekavši NE sinu.
