Svako od nas bar jednom u životu izgovorio je rečenicu: "U mojoj kući mogu da radim šta ja hoću!" To pravo vlasništva uvek je bilo utočište za sva ugodna i neugodna dela koja čovek može da radi u svoja četiri zida. Međutim, zakoni društva ne zaobilaze nijednu sferu života, tako su se i "četiri zida" našla pod lupom i pravnom normom.
Zakon o kućnom redu i miru, koji je stupio na snagu ovog 1. januara, neće biti blagonaklon prema onima koji veruju da u svojoj kući mogu da viču, lupaju i puštaju muziku koja susedima para uši. Udariće ih po džepu od pet do deset hiljada dinara.
Živ se čovek na sve navikne, pa smo se tako navikli i na svoje komšije i njihove navike. Svi znamo ko se u stambenoj zgradi ponaša korektno, a ko ne, ljudi ne žele da dižu tenziju i kvare odnose, gleda se kroz prste svemu što bode oči i uši. Stanari retko zovu policiju da ih spase tutnjanja u dva noću. Ako se to i desi, bukači se uglavnom upozore da malo olade, a nezadovoljne komšije bude se sa podočnjacima zbog neprospavane noći.
Da li ćemo koristiti ono što nam je zakon dao, zavisi od naših karaktera, tolerancije i - jačine stresa kome smo izloženi.
Neko peva, neko umire
Mladost voli buku, starost voli mir. Ne bi bilo loše da svako dobije svoje. Neretko čujemo da su na nekoj kućnoj zabavi mladi ljudi imali problema jer su smetali komšiluku. Žalimo se da su cele noći treštali narodnjaci ili neka elektronska muzika čiji bas probija mozak. Niko ne pušta do daske Betovena i Baha, već - zna se koga i šta. A šta ko sluša zaista je njegova stvar ukoliko ne smeta okolini. Omladina se skupi, donese na gajbu nekoliko kartona piva i - udri do zore. Ko će da meri da li je taj nivo buke 30 decibela, koliko zakon propisuje da je dozvoljeno? Niko. Ali kad tuđu muziku čujete u svom stanu kao da ste je vi pustili, merenje nije ni potrebno.
Koliko god da je jaka nečija želja za provodom, slavljem i uživanjem zbog raznih prigoda, ipak mora da pomisli da u njegovoj neposrednoj blizini žive ljudi koji ujutru odlaze na posao, oni koji noću uče i spremaju ispite i starije komšije koji teško zaspe ili imaju lak san. Posebno je buka neprijatna bolesnicima, sve da imaju grip ili tešku bolest, koju jaki zvuci samo pogoršavaju. Zamislimo da na nekoliko metara od nas leži neko ko broji svoje poslednje sate, a muzika u našoj kući trešti... Još kad ekipa zapeva uglas, takvom ludilu ne pomažu ni čepići za uši. Većina onih kojima ovakva buka smeta obično prvo pokušavaju na fin način da zamole izgrednike da smanje doživljaj. Zakucaju na vrata, zamole, ovi se malo primire i - za nekoliko dana nastave po starom. Kad policija dođe da upozori, ipak ima većeg efekta. Zato i treba da dođe.
Obavestite komšije ako slavite
Najprimerenije je da ukoliko pripremate slavlje na kom će biti glasne muzike, pevanja i igranja, obavestite predsednika kućnog saveta i na oglasnoj tabli napišete da tog i tog dana proslavljate neki događaj. Time ćete upozoriti komšije da budu spremni na malo žrtvovanja, pokazati uljudnost i dobru volju, što opet ne znači da nečiju toleranciju treba zloupotrebljavati. Vaša stambena zgrada nije diskoteka, a ni splav. Iznajmite prostor ili idite u kafanu ukoliko želite da se baš izludite.
Bebe i psi
Ako vaša beba suviše dugo glasno plače - bićete takođe pod udarom novog zakona. Ovo je veoma osetljivo područje jer niko normalan ne bi dopustio da ne umiri novorođenče. Ljudi policiju najčešće zovu ne zbog buke, već zbog straha da li je sa bebom sve u redu. Većina stanara u zgradama i sami su imali malu decu, tako da znaju šta to znači i kako je nekada teško izaći na kraj sa bebom kojoj rastu zubići. Interes deteta je najvažniji. Ako ste mlad roditelj, ipak ne dozvolite da beba bude gladna, žedna ili nepresvučena. Nisu sve bebe iste, ali zahtevaju ogromnu brigu i pažnju. Često čujemo: "Ne znam šta mu je." Ima ko zna - obratite se lekarima. Pošto beba ne govori, morate da znate da li je sve u redu ili se razbolela. Poštedite okolinu glasnog plača jer su ljudi na taj plač najosetljiviji. Najmanje će neko pozvati policiju zbog dečjih suza, a pobrinimo se da ih bude što manje. Ne sme da nas mrzi da ustajemo sto puta noću zbog bebe - ako treba.
Drugačija je situacija sa kućnim ljubimcima. Nisu oni došli sami u naš stan, mi smo ih doveli. Zaslužuju brigu i pažnju kao i dete, što znači da ih moramo vaspitati za kućne uslove. Mali psi, koji su uvek u modi jer se drže u stanovima, često su najglasniji. Lavež je vrlo neprijatan, a buka u hodniku zgrade je zastrašujuća zbog akustike. Neretko psi ostaju sami po ceo dan jer njihovi vlasnici dugo rade. Kućni pas ne mora da bude treniran i vaspitan. Šetajte ga redovno ili pronađite nekoga ko će vam pomoći u tome. Ako ne brinete kako treba, popećete se na glavu komšijama. A onda ste u problemu, em po ceo dan ne viđate psa, em imate problema sa ljudima iz zgrade. Šta će vam onda?
Đubre pred vratima
Hodnici naših stambenih zgrada su zajednički prostor stanara, nikako naš špajz ili kontejner. Neki smeće često ostavljaju ispred ulaznih vrata u stan sa namerom da ga bace kad krenu napolje. Neizrecivo je ružan prizor videti te kese ispred nečijih vrata. Čak i zatvorene, opasne su po zdravlje zbog isparenja, čime se vazduh puni bakterijama. Nema mnogo čistoće po hodnicima ni inače, jer se teško i održavaju.
Majstorišite u za to predviđeno vreme
Usled povoljnosti kupovine novog nameštaja, često su delovi stepeništa i odmorišta u stambenim zgradama zatrpani starim nameštajem. I ovo je sankcionisano novim zakonom. Zato treba da mislimo unapred. Ako nikome nisu potrebne naše stare stvari, moramo da ih uklonimo. Sve je više uslužnih firmi koje ga skupljaju, od troseda do bele tehnike, lako se nalaze na internetu i lako ih je angažovati. Ako se selite ili doseljavate, napišite obaveštenje. Ako pomerate nameštaj, ne vucite ga već - podignite. Majstore angažujte kada nije vreme za odmor.
Štikle koje kljucaju u mozak
Najzad, povedimo računa i da ne hodamo po stanu kao kabadahije, da ne lupamo potpeticama, klompama i teškom obućom koja stanare ispod nas udara u glavu kao čekićem (tepih ublažava ovu buku). A zakon je jasan, dopalo nam se ili ne: ko te udari u mozak, udariće ga po džepu. Pa vi vidite!
Piše: Ljilja Jorgovanović za Lenu (nedeljni dodatak uz Kurir)
