Iskrena priča

Ja sam mama koja je zamalo umrla od sepse: I to samo zato što nisam imala vremena da budem bolesna!

Kako izgleda mama koja brine o sebi? U časopisima je to žena koja čita omiljenu knjigu i pije čaj, dok se deca spokojno igraju u drugom delu sobe, a kako to izgleda u realnosti

Porodica 16.01.2020. - 12:57h Autor: Stil.kurir.rs
Foto: Shutterstock

Za mene je briga o sebi počela jednog proleća 2015. godine kada sam otišla u bolnicu na lečenje kako be bih umrla. 

 

Sve je počelo tako što sam prošla kroz zimu, a da se ni jednom nisam razbolela. To je čudo, s obzirom da sam majka dvoje male dece

 

Tada sam počela da se osećam nekako čudno. Shvatila sam da imam napade alergije ili nešto što liči na prehladu, iako je zima bila iza nas. Zbog toga sam sve to ignorisala, i kao svaka majka kada je ona u pitanju, uzimala sam vitamin C, tablete za snižavanje temperature, pila čaj i mislila sve će brzo proći. 

 

Sećam se da sam razmišljala "sreća pa nije gore" i da sam se nervirala što osećam toliki umor i malaksalost, jer se bliži Uskrs i rođendan mog muža. 

 

To veče sam zaspala na krevetu u dnevnoj sobi jer sam bila previše umorna da odem do spavaće sobe, a nakon 72 sata od tog momenta kola hitne pomoći su me odvezla u bolnicu.

 

Šta se desilo? Sati nakon toga su mi ostali u mutnom sećanju. Kao kroz maglu se prisećam dece koja me vuku sa zahtevom da se igram sa njima, muža koji me pita da li mi treba nešto i svojih reči: "Samo još malo da odspavam."

 

Ali izgleda da mi je trebalo malo više sna. Trebala mi je hitna medicinska pomoć. Pored toga što sam imala upalu pluća, bila sam u septičkom šoku, stanju u kojem toksini infekcije izazivaju upalu celog tela. Bubrezi su mi propali, krvni pritisak i elektroliti bili su opasno niski. Bukvalno sam umirala! A ja to nisam ni znala.

 

Dok sam se vozila kolima hitne pomoći, sećam se da sam mislila: "Ovo je glupo. Nisam toliko bolesna. Moram da napravim tortu, išaram jaja za Uskrs. Moram da se pojavim na poslu! Nemam vremena za ovo!" Da nije tragično bilo bi smešno!

 

Tek nakon što sam provela 12 sati u odeljenju hitne pomoći, konačno sam premeštena u krevet na odeljenje interzivne nege, gde sam i saznala težinu svog stanja. 

 

Dijagnoza septičkg šoka i teške sepse zaista mi nisu ništa značile. Čula sam za te termine iz TV serije "Uvod u anatomiju". Imala sam neki nejasan osećaj da je moje zdravstveno stanje ozbiljno, ali nisam mogla da shvatim da je reč o mom zdravlju, mom životu. 

 

Sepsa je opasan odgovor na infekciju. Moje telo se zaustavilo zbog teške infekcije. Kao kroz maglu sam bila svesna medicinskog osoblja, menjanja infuzije, merenja temperature. Spavala sam i budila se kao u nekom košmaru. Kasnije su mi doktori saopštili da sam brzo napredovala od norovirusa do pneumonije do sepse. Stopa smrtnosti od teške sepse je oko 50%. Pedeset procenata!

 

Jedan od lekara mi je rekao: "Da ste sačekali još 12 sati, verovatno biste umrli."

 

Da suprug nije pozvao hitnu pomoć, jer nisam ustajala iz kreveta, verovatno bi mi srce stalo i ja bih umrla.

 

Imala sam sreće što sam živa. Bio je to refren koji sam sebi stalno ponavljala. Od tog momenta je prošlo četiri godine i ja još ne mogu da poverujem da sam sebi to dozvolila. 

 

Kako se to uopšte dogodilo? Nikad neću saznati. Na jednom od kontrolnih pregleda pitala sa doktora šta mogu da uradim da sprečim tako nešto, on se nasmešio i rekao mi: "Mogla si i ranije da dođeš do mene." 

 

Skoro sam umrla od sepse, a ona je nastala zbog nedostatka nege za sebe. Možda je to previše jednostavno rečeno, ali je istina. 

 

Pre mog putovanja u bolnicu, imala sam trodnevno pravilo zbog bolesti: 

 

Ako se posle tri dana ne osećam bolje, otići ću kod lekara. Tog ponedeljka sam se osećala stvarno bolesno; u utorak me celo telo bolelo i dobila sam temperaturu; u sredu sam imala povraćanje i proliv. U četvrtak je hitna došla po mene. Znači da ovo pravilo nije dobro. Kad vam je loše idite kod lekara. Nema čekanja. Tačka. 

 

Za oporavak od sepse potrebno je vreme. Nakon povratka iz bolnice mesecima je trajao moj oporavak kod kuće. Nivo energije mi je bio na nuli, bilo mi je naporno da odem do wc ili se istuširam. 

 

Još uvek sam imala dvoje male dece i muža koji je radio stalno. 

 

Verovatno mislite da bi iskustvo skore smrti trebalo da donese epifaniju koja menja život, ali to se nije desilo kod mene. Nije bilo onog "aha" momenta samosvesti. 

Želim da kažem da sam naučila bolje da se brinem za sebe, ali ovaj događaj me nije oslobodio odgovornosti majčinstva. Uskoro sam ubedila sebe da sam dobro - jer moram biti dobro, zbog moje dece. 

 

"Nemam vremena da budem bolesna," su moje reči koje sam uvek govorila kada bih osetila prve znake bolesti. Briga o sebi mi nije bila bitna pre one famozne vožnje u kolima hitne pomoći. Ne mogu da kažem da sam i sada dobra u tome. Teško je promeniti neke osnovne navike. I danas kada sednem da odmorim osećam neku vrstu stida što to radim. 

 

Shvatam da ovaj osećaj proizilazi iz nepravednog opterećenja žena i majki, iz navika moje majke, koja je žrtvovanje za porodicu shvatala kao noramlu, iz moje snažne potrebe da uvek budem jaka za sve. 

 

Ali takođe znam da takvim ponašanjem ni sebi ni deci neću napraviti ništa dobro.

 

Zbog svega ovoga "briga o sebi" za mene ne predstavlja dan proveden u spa centru i gledanje tv serija. Nakon svega šta mi se izdešavalo, "briga o sebi" je za mene način da ostanem živa.

 

(Stil.kurir.rs)

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...