Potresna priča

Zdravo, ja sam Olga: Kreten mama, čija se beba otrovala deterdžentom!

Da se upoznamo, ja sam Olga – kreten mama.

Porodica 03.10.2019. - 10:15h Autor: Lola magazin / Olga Mijić
Foto: Shutterstock

11:55


Sve je savršeno, sasvim običan dan… ručak skuvan, još se samo krčka brokoli za malenu. Sto je serviran, osećam zadovljstvo jer sam uspela uz bebu imati sve pod kontrolom.

 

Sve sam uspela, kuća blista, beba presvučena, naspavana, za 5-10 minuta stiže tata i sestra pa ćemo ručati.

 

Zazvoni mašina dajući mi znak da je gotova sa pranjem.

 

Uzmem bebu u naručje i idemo da vadimo veš iz mašine…

 

Organizacija je pola posla…(uvek odvajam veš kad ga vadim.)

 

Bebu stavim u ugao i njoj dajem čarape..

 

Hrpa sa peškirima, potkošulje tu, bebine i Rebekine stvari na treću hrpu…

 

Pogledam je, panika…

foto: Shutterstock

 

Vičem neeee…

 

Jedan jako dugi neee i suze, vriska…

 

Šta da radim Bože…

 

Hvatam malenu, vadim joj bocu deterdženta za mrlje iz usta i trčim sa njom…

 

Saberi se saberi.

 

Vičem sebi dok me ona gleda zbunjeno…

 

Uzimam čašu vodu sa serviranog stola…

Sipam u nju i vadim rukom penu iz njenih usta…

Prepala se, plače..

Umivam je, opet vodu u usta sipam, sapiram i vidim penu ... ima toga dosta..

Bože šta ću, otrovala mi se beba…

 

Gotovo je… Panika… Noge oduzete… Strah…

 

Trčim sa njom… Mora povratiti

 

Guram joj prste u usta ona vrišti
Opšta panika…

 

Ne, ne, ne, ovo se ne događa
Gde mi je mobilni…

 

Vrtim se sa njom u rukama.

Zovem muža, u pozadini čujem žamor vrtića…

 

Govorim mu zovi hitnu, Kristina nije dobro, on odmah prekida vezu…

 

Trčim dole kod mojih, upravo ručaju… Nesvesni drame pitaju što se derem…

Kad su me pogledali u očima su videli sve.

foto: Profimedia

 

Opet panika.

 

Majka uzima Kristinu, dolazi muž, hitna stiže…

 

Povratila je.

Pena i jabuka od doručka…

 

Smeje se majkinom psu i viče wau wau…

 

Imam savršenu bebu kojoj je život ugrožen mojom nepažnjom…

 

Ovo nije bol, ovo je agonija…

 

Hitna je tu… Ukratko prelazimo šta se dogodilo i čita se deklaracija sa deterdženta.

 

12:15

 

Odlazim sa njima za Metković.

 

Preplašena je i ona od moje panike …jurimo hitnom, a nju zabavljaju svi ti aparati što vijore dok se vozimo… Neizvesnost, strah, krivica i očekivanje da se probudim iz stravične noćne more…

 

Stavljam je na dojku, kašlje…

 

O Bože sve je to spaljeno… Izgoreno od hemikalija…

 

To su misli koje mi ore u glavi.

 

Vidim samo oči tehničara, bez osude su, zabrinut je ali mi pogledom daje nadu.


Pregledaju je i svi oko nje tepaju, divni su.

 

Prave joj balone, zabavljaju je… Grlo je dobro, Bože hvala ti.


Naprave sve što je u njihovoj moći, čujem tihi razgovor doktorice al ne uspevam uhvatiti o čemu je reč… Idemo za Dubrovnik…

 

Govori mi smireno, optimistično..

 

Nije životno ugrožena, trebamo proveriti pluća i izvukla se..

 

Zamolim je da mi ponovi jer ne ulazi u moju glavu na prvu…

 

Doktorica se nasmeje, dođe mi da ju zagrlim.

 

Primećujem da ima vrhove trepavica plave, zgrozim se na sebe kako u tom trenutku mi to zapadne za oko pored ovakve drame…


Govore mi, dobro je… Imala je sreće…

 

Pripremaju me da će sirene biti upaljene da me ne hvata dodatna panika…
Ležim, a na meni leži moja beba, moja duša mala koju sam za dlaku izgubila zbog nepažnje. Zaspala je dok smo izlazili iz Metkovića…panično opet gledam tehničara i pitam sme li spavati.

 

A u mislima "joj, šta ako se ne probudi…"

 

Stavljam joj dlan na stomak ne govoreći ništa.. Čisto da joj pratim disanje... Diše, Bogu hvala!

 

Mobilni mi stalno zvoni… Ako se pomaknem probudiću je… Neka zvoni…
U pola puta zovu me od kuće... Rebeka plače, kako joj je sestra pita… Velim dobro je nema straha, brzo ćemo se vratiti… Prepričava mi da joj je jedna drugarica u vrtiću rekla da će seka umreti… Gutam knedlu, suze mi idu…

 

Uveravam je da neće, da je dobro… Osetim empatiju od čoveka kraj mene… Teško je… Pa se setim cele drame koja je loše završila sa dečakom iz Metkovića.

 

Zbunjena, preplašena, po stoti put pitam jel životno ugrožena… Svaki put mi osmehom vrate da će biti dobro…

 

U Dubrovniku smo… Parkirali smo se i čujem vozača kako viče: "Ne, ne, ne," i čujem bum… Zabila se neka žena na parkingu u nas…

 

Nasmejala sam se prvi put od srca..

 

O Bože da li je to kraj mojim nevoljama danas.

 

Pregledaju bebu i dobro je… Ostajemo na posmatranju… Ona je vesela, razigrana, živa i zdrava… Upoznajem divne žene na odelu..

 

Pri pružanju ruke predstavim se kao "Kreten mama", ne iz zabave već iz očaja.
Gledam te mame koje imaju bolesnu decu i gledam svoju bebu koja je tu zahvaljujući meni… Savest grize kao nikad…

 

Al’ dobro je… Završilo se dobro, nema smisla razmišljati šta bi bilo kad bi bilo, ili da se nije dogodilo…

 

Ovo pišem sa dobrim odmakom iza ove drame, još nisam došla sebi. Još je strah duboko u meni, mislim da će ostati tu još dugo.

 

U trenu sam je mogla izgubiti, okrenuo nam se svima život naglavačke…tek sad sa vremenskim razmakom, shvatam ozbiljnost svega.

 

Na sreću sve je izašlo bez posledica, ona je već to popodne bila ona ista, moja malena nasmejana bebica.

 

Rečenica koja mi zvoni kad razmišljam o tome je rečenica koju mi je rekla glavna doktorica odela kad nas je otpuštala.

 

Ne pokušavam se opravdati, niti tražim od tebe koji ovo čitaš da me potapšaš po ramenu i kažeš svima se može dogoditi, ali sa tom sam rečenicom našla sebi utehu.

 

Kreten sam majka – koja greši, koja sada nad njom bdije jednako kao i pre.

 

Ovo prihvatam i shvatam kao lekciju. Mislim da svaka majka pokušava što više stvari napraviti odjednom ali u nekom trenu moguće je da sve krene po zlu, tako se dogodilo i meni, al to je život …pun izazova, padova i uspona.

 

Beskrajno zahvalna što je sve izašlo na dobro, gledam je dok raste i pri svakom zvuku sirene, tiho se pomolim da im anđeli budu, kao meni u pomoći.

 

Autor teksta: Olga Mijić, tekst preuzet sa sajta Lolamagazin.com

 

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...