Čujem mrmljanje...
"Ne razumem zašto rađaju tako bolesnu decu."
"Da, da... U naše vreme bogalja skoro da i nije bilo... Samo nešto mumlaju.."
Dve starice stoje zbijene do mene u crkvi i tiho ogovaraju, gledajući u mog muža i našu kćerku...
Verovatno mislite da su to one ogorčene starice, koje dolaze u hram da kritikuju popa i njegov novi Mercedes?
Ali, ne.. To su bile dve bake, sa sedim kosama skrivenim ispod iznosanih marama. To su one bake koje se mole cele noći, kada ne mogu da spavaju. To su one bake, koje redovno poste i idu u crkvu svaku nedelju.. A sada su te iste, dobre starice, razgovarale o tome ko treba da živi, a ko ne...
Naravno, izgarala sam od želje da se grubo uključim u njihov razgovor, da im objasnim kako nisu u pravu, ali shvatila sam da ništa neću dobiti ako budem vrištala na bake u svetom hramu... Otišla sam slomljenog srca...
Ne plači, hajde da se igramo
Setila sam se jednog dana kada je na igralište došla majka sa sinom invalidom. Dete je imalo oko šest godina, i nije moglo da hoda. Pomerao se puzeći na laktovima, dok je noge vukao za sobom. Bilo je jasno da je invalidet urođen.
Neka deca su se smejala, neka su ga iznenađeno gledala. Niko nije hteo da se igra sa njim. Zamolila sam kćerke da mu priđu i upoznaju se, međutim, one nisu bile oduševljene tom idejom.
U jednom trenutnu neko drugo dete je dotrčalo do moje Sonje (tada je imala 3 godine), gurnuo je i uzeo joj loptu ili lopaticu, ne sećam se više. Sonja je počela očajno da plače. Moja najstarija kćerka Valentina, kao ni ostala deca nisu obraćala pažnju. Ignorisali su njen plač.
A onda je taj dečak dopuzao do Sonje i pružio joj neku igračku osmehujući se. Šapnuo je:
"Ne plači. Ja se zovem Roma."
Sećaću se tog osmeha zauvek. Bilo je toliko čistoće u njemu. Neka, ona prava, bezgrešna, dečja čistoća.
Sonja je prestala da plače.
"Hajde da se igramo," nasatavio je dečak: "Ti budi princeza, a ja ću biti princ."
I igrali su se dugo tog dana. Valentina im se pridružila, a zatim i ostala deca. Puzali su okolo, svi u pesku i blatu, bilo je tako lepo... A centar svega je bio taj divni romski dečak sa invaliditetom.
Verovatno taj dečak nikad nije ustao na svoje noge. Nikad nije postao zaista zgodan princ. Međutim, njegova duša je bila ta koja se mogla voleti kao 10 prinčeva zajedno. Njegova duša je bila u stanju da sprijatelji svu decu u parku, da uteši malu devojčicu sa Daunovim sindromom.
Da li to može razumeti ona baka koja kaže: "Zašto uopšte rađaju bolesnu decu?"
Neka vrsta lude
Ima neki momak koji luta ulicama našeg grada. Po nekad uleti u tuđe dvorište, kao da beži od nekoga.. Nastavi da trči okolo, kao da se sklanja od ljudi, a onda se zaustavlja i krsti se, krsti... Neki ga zovu "Božji čovek".
Ima oči kao dete, ponaša se kao dete, a izgleda strije, između 25 i 40 godina. Ne znam kakva mu je dijagnoza, ali se jasno vidi da nije potpuno zdrav.
Sećam se dok sam bila trudna sa Mašom, iz prodavnice sa ponela neke teške torbe. Tog dana se nisam dobro osećala, pa sam nekog čoveka (koji je izgledao zdravo) zamolila da mi pomogne.
"Nađite nekog drugog, nisam ja nosač," rekao je osorno. A onda se taj "Božji čovek" samo stvorio kraj mene i počeo da se krsti. Onaj osorni čovek mu je rekao. "Ludo jedna, nije ti ovo crkva."
Ja sam posegnula za onim torbama, a Božji čovek je viknuo: "Ne možete! To je nemoguće!" Pokazao je na moj stomak i poneo mi sve torbe odjednom.
Onaj drugi čovek se zacrveneo i okrenuo na drugu stranu...
Nedavno sam videla onog čoveka-dečaka: stajao je zagledan u nebo i smešio se. Imao je osmeh, kao onaj Roma. Čist i bezgrešan. Ugledao je lepotu i bio je srećan. I ništa mu više nije trebalo....
I zašto onda rađati bolesnu decu? Zato što su oni "zdravi" često prave budale koje ne znaju da se raduju, ne znaju kako biti srećni. Gledajući onu "bolesnu decu", možda možemo postati mrvicu bolji.
Ljuba Budala
Sećam se Ljube Budale ... Sada je već mrtav.
Bilo je to pre mnogo godina. Bila sam devojka. Imala sam veliku grupu prijatelja. Lutali smo ulicama i smatrali smo da smo kul. Jednom smo sedeli na klupi u parku i šalili se, smejali...
"Budimo prijatelji," odjednom smo čuli glas.
Ućutali smo i okrenuli se. Bio je to Ljuba budala - tip koji je bio oko tri godine stariji od nas. Ne znam da li se on rodio na taj način, ili mu se uz put nešto desilo, ali bio je kako smo to govorili "bolestan skroz na skroz".
Sada znam da je imao zastoj u razvoju, zbog čega se ponašao kao malo dete. Lutao je ulicama i gnjavio je prolaznike.
"Budimo prijatelji", ponovio je Ljuba Budala. Nasmešio se onim čistim, detinjim osmehom...
"S kim? Sa tobom? Pa ti si budala" viknuo je neko iz naše grupe.
Svi ostali smo počeli da se smejemo i da vičemo:"Budala, budala".. Ljuba je plakao...
Prošlo je par dana i on je opet došao do nas:
"Imam psa," rekao je pokazujući nam malo štene u rukama.
"Ti si budala i tvoj pas je budala,"viknuo je neko.
"Nije budala! Nije budala!" vrištao je Ljuba i krenuo na nas. Devojke su se raspršile kao jato ptica, a dečaci su zgrabili kamen, štap i zauzeli odbrambenu pozu.
"Moj pas nije budala" i dalje iznerviran vikao je Ljuba. Tada je kamenje poletelo ka njemu. A ja? I ja sam uzela kamen jer sam bila tako "kul". I sećam se da je taj moj kamen pao na njegovo rame i da se trznuo....
Okrenuo se ka meni, pogledao me i sa velikim bolom u očima rekao: "Ti....ti...."
Svi smo se smejali, a Ljuba je otišao.
Prošlo je mnogo godina. Moj život se dosta promenio. Srela sam ga u našoj crkvi. Osedeo je, ostario... Bojala sam se da će me prepoznati. I sam je osećao kako me je sramota...
"Kako se zoveš?" upitao me.
"Lena", rekla sam sa olakšanjem, misleći da me nije prepoznao.
"A vaše devojčice?"
"Maša, Sonja i Valentina."
Ljuba se mašio za džep, izvukao bombone i pružio ih mojim kćekama. "Hajde da budemo prijatelji", rekao je osmehujući se.
"Može", povikale su u glas.
Svaki put kada ga sretnem, bojim se da će me prepoznati, ali Ljuba nikad nije ništa rekao. Samo se smešio onim čistim osmehom, a za moje devojčice je uvek imao bombone...
"Zaboravi je," pomislila sam sa olakšanjem.
Ali jednog dana se nasmešio i rekao mi: "Sećam se tebe! Ti si ona s kamenom!"
Htela sam da propadnem u zemlju, "Izvini!" nekako sam istisnula kroz zube.
On se nasmešio i pružio mi ruku u kojoj je bila bombona...
Zašto rađamo budale poput njega? Ne znam ko je veća budala, Ljubo ili ja! On sa čistom dušom, pogledom i osmehom deteta, ili ja povodljivo biće koje je spremno da povredi nekog tako divnog?
Ljuba je došao u moj život kao anđeo koji me je naučio pravdi. Takođe znam nešto:"bogalji" se ne trpe, mi ih mučimo, mi koji smo "zdravi".
