Protojerej Ilija Šugajev, glavni paroh Hrama Arhangela Mihaila u Taldomu u Moskvi autor je brojnih knjiga o problemima adolescenata. Između ostalog, on iznosi svoje brige o problemima koje nam donosi školski sistem. Šta je dobro u njemu, a šta pogrešno? Čemu nas škola ne uči? Šta bi trebalo promeniti u modernim školama?
"Problem modernog školstva jeste što se zasniva na zapadnjačkoj civilizaciji koja je potpuno drugačija od naših pravoslavnih zemalja. Jedan od glavnih nedostataka u toj hijerarhiji vrednosti jeste to što je profesionalizam postao važniji, superiorniji od vrednosti porodice. To znači da, ako ste veoma kvalifikovan stručnjak, bićete poštovani bez obzira na to da li ste dobar, vredan i poštovan član porodice ili ne. Ovom društvu je, naravno, neophodan ekonomski sistem. Na polju obrazovanja, to se manifestuje kroz činjenicu da decu treba prvenstveno ceniti na osnovu akademskih postignuća i nivoa znanja, a uopšte se ne obraća pažnja na kvalitete ličnosti, poput sposobnosti da voli ili bude iskren prijatelj.
Oko škole se vrti čitav život deteta, počev od vrtića gde počinju pripreme, i godinama kasnije do studija. Škola je zapravo "transportna traka" za proizvodnju "šrafova" u velikom sistemu kao što je ekonomski, a ne za proizvodnju razvijenih, kvalitetnih ličnosti.
Daću vam dva primera kako se škola uopšte ne bavi ličnošću deteta.
Prvo, ni pol dece nije važan. Ženske i muške škole potpuno su nestale još pedesetih. Svaki psiholog i svaki prosečan roditelj svestan je da su devojčice školskog uzrasta dve godine ispred dečaka kada je reč o psihološkom razvoju. Crkva je toga oduvek bila svesna, te su po starom zakonu devojčice smele da se udaju sa 14, a dečaci sa 16 godina. U ovim godinama mladi ljudi su sazrevali i u njima se već tada javljala želja za zasnivanjem porodice. Zahvaljujući jakom infantilizmu, moderna omladina nije ni blizu zrelosti u ovom uzrastu.
Otac Gligorije Marković o očajanju, strahu i Feng šuiju: Tuga je đavolji sluga!
Dakle, 10 godina u školi dečaci sede pored devojčica koje su psihološki starije dve godine. Ne treba da čudi što su u Sovjetsko vreme devojčice uvek bile predsednice odeljenja, one su bile zadužene za organizovanje događaja, imale su aktivnije pozicije u odnosu na dečake. U tim godinama devojčice su "shvatale" da su dečaci njihovog uzrasta neodgovorni, glupi i lenji, da im se ništa ne može poveriti i da sve moraju da rade same. Usvojile su osećaj superiornosti nad dečacima.
Sa druge strane, muški ponos dečacima ukazuje da je sve to pogrešno, ali u realnosti, zaista su slabiji od devojčica. Kao odgovor, oni postaju nasilni da bi dokazali svoju snagu, vuku ih za pletenice, bacaju im sveske, vređaju, bune se protiv ženskog autoriteta. Devojčice su dečacima predstavljane kao laktaroši, borci koji ne odustaju ni po koju cenu. Ako tome dodamo i činjenicu da je velika većina profesora u školama ženskog pola, pa je samim tim i stil učenja i kriterijum "ženski", dobijamo anti-porodični sistem obrazovanja.
Teoretski, svi učitelji žele da pomognu deci da odrastu i naprave od njih dobre porodične ljude, ali sistem radi nešto sasvim drugo.
Evo i drugog primera kako se škola ne bavi ličnošću deteta. Sreo sam 13-godišnjeg dečaka čiji su roditelji, i majka i otac, voleli da piju. On sam nije ni pio ni pušio, bio je zabrinut što njegovi roditelji toliko piju, a učitelji su kategorično tvrdili da je učenik jedno divno dete. Ali, nikako se nije uklapao.
Nije mogao ništa da nauči, često je izostajao sa nastave i bežao sa kontrolnih zadataka. Ne zato što je glup, već zato što jednostavno ništa nije ulazilo u njegovu glavu. Nije imao koncentraciju jer je čitavo njegovo mentalno biće bilo opsednuto mišlju da svi drugi imaju normalne roditelje, a njegovi su alkoholičari.
Desilo se ovih dana na Ostrogu: Ova priča će vas naučiti da nikog nikad ne osuđujete!
Kao šlag na torti, od njega se očekuje da voli "otpadnike" jer im i sam navodno pripada. Ljudi, to uopšte nije lako!
Logičan sled događaja - u školi se ponaša loše, priča na času, ne prati nastavu. Učitelji ga kažnjavaju da bi atmosfera u učionici ostala radna, nekad ga izbacuju sa časa. Vremenom, dolaze optužbe: Ti si gubitnik, ti si glup, ti si sin alkoholičara, i sam ćeš postati takav. Završićeš ili u zatvoru ili ćeš biti pijana skitnica.
Ako se ništa ne promeni, za dve godine, kada bude imao 15, sve će biti još gore. On ne nalazi svoje mesto u ovom svetu. Nije mu lepo kod kuće, teško mu je u školi, i počinje lako da krši pravila i zakone zahvaljujući sledećem razmišljanju: Zovu me nasilnikom i banditom. Zašto bih poštovao pravila sveta na kojem nemam mesta? Nisam sa ovog sveta i ovi zakoni nisu moji zakoni!
Za to krivim ovaj zatrovani sistem koji više ceni nivo znanja nego ljubaznost i odgovornost kao kriterijum za dobru osobu. Da niko nije maltretirao i vređao ovo dete, da su se učitelji postarali da radi i uči u tišini, ili nešto radi, on bi mogao da postane dobar radnik, farmer, i niko ga ne bi smatrao glupim jer nije završio poslednji razred. Za decu poput njega, moderni sistem obrazovanja nema normalnu stazu. Njegov slučaj je onaj koji "kvari", jer se ne uklapa u generalni format.
Šta bih ja promenio u modernoj školi?
Škole jednostavno moraju da se bave ličnošću dece. Zvuči divno, ali je zapravo teško, možda se zato i ne trude. U prvoj fazi, u višim razredima bih ponovo podelio devojčice i dečake, a u nižim poslao sve učitelje na kurseve psihologije o polu i uzrastu.
Sveštenik Miladin Malić: Ako se pridržavate ovih pravila, duša se sama čisti od greha!
Čemu ovaj školski sistem ne uči decu?
Ne uči ih nezavisnosti, kao ni osnovama porodičnog života. Prvo je nemoguće uraditi u učionicama sa po 30 đaka, a na drugom mora puno da se radi, jer ne mogu ni da zamislim kako bi sekularni koncept porodičnog života mogao da izgleda.
Zadatak obrazovanja je da deca nauče kako da primaju informacije
Kako učiniti moderne škole efektivnijim?
Primećujem dve stvari. Prva - bolje je gladnom čoveku dati štap i udicu i naučiti ga da peca, nego mu jednostavno dati da jede. U prvom slučaju biće sit i sposoban da preživi, a u drugom će biti sit i lenj.
Ovaj primer može odlično da se primeni naučenje. Zadatak škole nije da zatrpa decu informacijama, već da ih nauči da je usvoje i pravilno obrade. Po mom mišljenju, moguće je smanjiti količinu gradiva, a naučiti ih najvažnijim stvarima, izvlačiti suštinu znanja. Ovakvo znanje biće manje u količini, ali trajno. Ono što se lako "usvoji", brzo se zaboravlja.
Drugo - obrazovanje je odlična veština za prenošenje znanja. Ako učenik srednje škole zna pravila šaha, a u životu nije u partiji odneo ni jednu figuru, onda taj učenik nije naučen.
Praksa razvija čoveka mnogo više od teorije. Rad nas uči da postavimo jasan zadatak i rešimo ga, da ispravimo svoje greške ako nešto nismo dobro uradili. Da bismo povećali efikasnost obrazovanja, moramo da povećamo praksu.
