Nema dobra sebi bez dobra drugima

Otac Gligorije Marković o očajanju, strahu i Feng šuiju: Tuga je đavolji sluga!

Čoveku je lakše da bude rob i da mu je smrt skroz izvesna nego da krene na neizvesni put sopstvenog preporoda

Lifestyle 03.04.2019. - 10:17h Autor: Ljiljana Jorgovanović / Lena
Foto: Kurir / Marina Lopičić

Sveštenik crkve Svetih cara Konstantina icarice Jelene na Voždovcu, paroh voždovački, otac Gligorije Marković, dugo je poznat i kao duhovnik u Okružnom zatvoru i Specijalnoj zatvorskoj bolnici u Beogradu.

 

On je više puta govorio za medije, a u duhu Vaskršnjeg posta i najvećeg hrišćanskog praznika koji nam se bliži - Vaskrsa, prenosimo intervju koji je prošle godine dao za magazin Lena.


Vaskrs je za sve hrišćane dan radosti. Da li se ovaj, po vama, razlikuje od nekadašnjih?
 

Svaki Vaskrs je radost kada s tim živite. Dobar je podsetnik da sva radost života stiže iznutra, a ne spolja. Mi smo ti koji sebe činimo izvorom radosti. Kad čekamo da to stigne iz nas, a ne da dođe spolja, onda ispunjavamo ono što je čovek po Bibliji - organ božje ljubavi sposoban da neslano osoli, onome
što nema ukus da ukus i da bude svetlost svetu. Svetlost je izvor života, znači mi smo taj izvor života.


Ipak, uvek očekujemo da nam nešto spolja pričini radost, da to bude društvo koje će o nama da vodi brigu i postara se za naše potrebe. Zar to nije opravdano i ljudski?


Čovek nijednog trena ne sme da zaboravi da je on to društvo. Ne sme da se povuče s mesta na kome treba da bude, ne sme da odustane od zadataka koji su pred njim. Oni se ne tiču samo njega nego celokupnog sveta, trenutka i vremena u kome se nalazi. Taj trenutak i vreme prenose se i na one koji su budući, kao slika koju ostavljamo na našim bližnjima, koji nas prenose dalje, svojim gestovima i ponašanjem. Ne treba mi nikakva nauka da mi posvedoči tu

jasnu biblijsku istinu: samo oni koji su u ljubavi živi - večno su živi. Danas imamo table s imenima naših izginulih predaka u oslobodilačkim ratovima. Da li su oni zaista živi u sećanjima i srcima ljudi koji su njihovi potomci, ne po krvi, već po nasleđu? Da li ih pominjemo pred Bogom i molimo se za njihove duše? Da li se setimo njihovih veličanstvenih dela? Ako neko nije živ na taj način, u srcima potomstva, nikakva bronzana tabla ne može da ga učini živim zato što će je nepogode i vreme isušiti.

 

Doneti drugome radost je nešto što je pozvanje svakog od nas. Želja da se otuđimo i živimo samo za sebe nikome ne može da donese dobro. Danas, kad neko uči školu, ne uči je svestan da će doprineti zajednici, nego misleći samo na dobro koje će doneti sebi. Poenta je da nema dobra sebi bez dobra drugima. To je osnovna hrišćanska poruka i poruka vaskrsenja.

 

Sveštenik Miladin Malić: Ako se pridržavate ovih pravila, duša se sama čisti od greha!

foto: Kurir / Marina Lopičić

Baš to se dešava poslednjih godina. Zavladala je utuđenost, izgubili smo nešto što nas povezuje. Čak nas niko tako strašno ne napada da bismo se mobilisali.

 

Zašto je potrebno da nas neko napadne da bismo se mobilisali? Zašto ne napadnemo sami sebe i sopstvene slabosti da bismo se mobilisali? Očekivanje da nam drugi donese radost čini nas utučenim, jer nam niko ne može doneti radost do mi sami. A svako od nas kad krene da donosi samom sebi radost, ne kroz banalnost i prizemnost u smislu izazivanja veštačkih radosti - upotrebom alkohola i narkotika, osetiće istinsku radost, u kojoj će svoj život sagledati kao dar da nešto učini za sebe i svet u kome živi. Sa tim pozivom mi smo uvek radosni, bez obzira na to da li su nam cipele šuplje, stomaci prazni.


Zašto je tako teško biti radostan?

 

Svi smo mi uvek puni izgovora zašto nešto nismo mogli: nekome su krivi roditelji, nekome škola, nekom društvo... Hristos pokazuje, događajima vaskrsenja, da ne postoji tačka u kojoj čovek može da se zaustavi. Kad tu poruku primenimo u svom svakodnevnom životu, onda nemamo pravo da nas izgovor zaustavi. Imamo pravo da kao ljudi prožemo kroz sve tačke koje žele da nas zaustave. Ali i kad prođemo te procese i borbe, primenjujući recept koji nam je dala crkva, a crkva to je Hristos, da ne dozvolimo da nas zaustave!

 

Uvek se šalim, ne treba Silvester Stalone da nam kaže: "Nije važno koliko te biju, već da li možeš da ustaneš." To je jevanđeoska poruka! Ti ustaješ zato što veruješ u vaskrslog Gospoda.


Rekao bi narod, strpljen spasen.


Jeste, te drevne mudrosti pokazuju da smo mi Srbi hrišćanski narod. Opstali smo i postojimo i dan-danas. I ova država postoji. To znači da je spasena i svoje postojanje je samo Hristom sačuvala. To se najbolje vidi u tim mudrostima, jer se životi ljudi od pre, recimo, 40 godina zaboravljaju. Nije
problem zaborav, ja to zovem nedostatkom transfera znanja. Mora svaka generacija da prenosi sledećoj saznanje o epohi u kojoj je živela, i to čvrsto i utemeljeno, svojim delima - ne rečima. Dela su uvek svedočanstvo ljubavi koje iskazujemo, a ne neke grandioznosti.

 

Uplakana sam utrčala u manastir Ostrog: Sveštenik je rekao svima da izađu, a onda sam pala na stomak! Čitao je molitvu a ja sam vrištala od muke!

foto: Kurir / Marina Lopičić

Da li je stvarno tuga đavolji sluga?

 

Nije narod to džabe rekao. Tuga, očajanje, strah su posledice onoga što nazivamo prvorodni greh i slike koje nam neko drugi nameće. Teško je videti starost čovekovu, u kojoj je on nemoćan, naročito kada nema bližnjeg pored sebe da mu pomogne. Teško je videti ljude koji su prepušteni sami sebi iako na drugim mestima postoji mogućnost da im se pomogne. Teško je videti ljude kada sami sebe zapuste da dođu dotle da se ne umivaju, ne vetre svoje sobe. Onda shvatite da čovek kreće da živi svojim nižim pozvanjem. Kad god krene da se zemlji priklanja, on postaje bliži zemlji, a zemlja je prah i pepeo koji nestaje. A nebesko pozvanje čoveka je nešto što nas uzdiže od toga. To mora da se živi. Nije to skup mojih lakih rečenica koje koristim za promociju
jevanđelja. To je nešto što mora da se iskusi.


A kad neko kaže: Ma jedan je ovaj život, daj da ga živimo do kraja?
 

To je onda upravo ta razlika između verujućeg i neverujućeg. Šta znači živeti do kraja? Živeti u smislu ili besmislu? Smisao se nikad ne tiče samo tebe, tiče se drugih. Čovek nije načinjen za život da ga vodaju, već da on voda čitav svet, ali ne ka lošem, nego ka dobrom. Tad ne postoji "da mi je toplo, da sam sit i da sam se nauživao". Ko je sebe sveo na donja zvanja, on se svodi ka tom zemaljskom. A u čoveku je utkano i zemaljsko, od zemlje i nebesko, od daha
božjeg kojim je pokrenut. Kad se dah božji toliko zaprlja zemaljskim u čoveku, to znači da istinit i pravi čovek, koji je u svakom od nas smešten duboko - pati. I ne može da donese dobro ni sebi ni drugima.

 

Može li umesto Feng šuija čovek uveče samo da se pomoli?

 

Ja samo mogu da promovišem put kojim je uvek teško krenuti. Kad pričamo o putu sopstvenog preporoda, uzmimo samo primer iz Starog zaveta. Jevreji su bili robovi u Egiptu, mučeni, maltretirani, tučeni i ubijani, pa kad ih Mojsije zove da krenu na put, oni se premišljaju. Onda imate primer koncentracionih logora. Logoraši nisu bili spremni da beže, iako je bilo sasvim izvesno da će umreti. Jer taj neizvesni put na koji treba da krenemo i da pretrpimo patnju, to je ono što čoveka sprečava.

 

Jevreji su krenuli na jedvite jade iz Egipta, a zatim su prošli kroz pustinju, ali Bog ih je hranio, pojio, branio. A kada su stigli do Obećane zemlje, onda su opet morali da je osvoje. Hoću da kažem: ne postoji ništa gotovo, nego mora da se krene. A u ovim primerima vidimo da je čoveku lakše da bude rob i da mu je smrt skroz izvesna nego da krene na neizvesni put sopstvenog preporoda.

 

Poruka o vaskrsenju je poruka o sopstvenom preporodu kojim stiže dobro ne samo meni nego i drugima.

 

(Autor: Ljiljana Jorgovanović, magazin Lena

 

Novu Lenu pronađite nedeljom uz dnevne novine Kurir)

 

Sveti Vasilije kaznio grešnicu: Sveštenik se kune da za 30 godina svog staža nije video ovako nešto!

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs