Dobrila Vasiljević Smiljanić, kreatorka “sirogojno“ vunenih rukotvorina, postigla je ono što je izgledalo nemoguće – modu je prodala modnim vladarima Italijanima, postigla da se na njujorškoj Petoj aveniji traže kreacije s motivima našeg nasleđa. Dobrilinom zaslugom pročulo se selo Sirogojno, gde su seljanke pletilje po njenim zamislima stvarale džempere , jakne i druge odevne predmete za svet. Imala je umeće, viziju, poslovnu hrabrost.
Kao jedna od 33 žene iz celog sveta dobila je veliku nagradu Uneska, a njeno delo dugo se kod nas pominjalo kao poučan primer uspeha sposobne poslovne žene. Ovih dana, već u poznim godinama, obradovana je objavljivanjem knjige “Dobrila“ (u izdanju Muzeja “Staro selo“ i finansijsku podršku Ministarstva za kulturu), iz pera autora Zorana Jeremića.
U ariljskom selu Radobuđi rođena je 1935. godine u porodici uzornih zemljodelaca Vasiljevića. – Majka je nastojala da budemo obučeni bolje od druge dece, da sašije ili isplete nešto što se razlikuje od drugih.
Plela je noću – seća se Dobrila.
Po završetku srednje ekonomske škole u Užicu zaposlili su je da radi kao knjigovođa u ariljskoj “Moravici“, s 23 godine prelazi u Beograd, ali se vraća u Arilje i volonterski radi na razvoju turizma u zavičaju. Upisala je višu ekonomsku u Beogradu, odsek za prve turističke kadrove. Pratila je kulturni život prestonice, a na izložbi dragačevskih tkalja zainteresovala se za eksperiment Rajke Borojević sa osnivanjem Dragačevske zadruge žena. Diplomirala je na višoj ekonomskoj školi i počela da radi u upravi banje Zlatibor 1962.
Na Zlatiboru doznaje za Sirogojno i sluša o svešteničkoj porodici Smiljanić, o vrlo uticajnom proti Milanu kome je stalo do napretka celog kraja. Jednom je i bila kod njih u kući, tu prvi put videla najmlađeg protinog sina Dragoša, koji će 1963. postati njen suprug. Posle tog susreta Dobrila postavlja izložbu rukotvorina budućih platilja u zadružnoj sali Sirogojna, njen elaborat o razvoju turizma na Zlatiboru organizovanjem proizvodnje u domaćoj radinosti prihvataju u opštini Čajetina.
Sa Smiljkom Pomorišac organizuje tečaj za 40 pletilja iz ovog kraja, s tim što tada nisu znale da od oštre vune zlatiborskih ovaca proizvodi neće biti privlačni i da tekstilna industrija uvozi vunu iz Australije. Zato prve ponude džempera tržištu nisu dale očekivane rezultate. Prelazi sa suprugom u Beograd, zapošljava u “Jugoslovenskoj reviji“, a u leto 1963. prihvata poziv da radi u Sirogojnu, da u zadruzi organizuje proizvodnje i prodaju. U to vreme Dobrila na relaciji Beograd-Zlatibor putuje kamionima koji prevoze kamene ploče iz Sirogojna. U Beogradu je obilazila potencijalne kupce rukotvorina, nosila kutije od firme do firme, nudila, hvalila, oblačila na sebe ili drugog, krijući mane kojih u početku nije bilo malo.
Ali grubost vune rukotvorina iz Sirogojna činila je svoje. Tek kada je iz fabrike “Lateks“ za zadrugu obezbeđeno 200 kilograma finog australijskog prediva, žene su počele da pletu nove modele, sa svetlim bojama prediva da se istakne motiv, nastajala je prva kolekcija. Pokrenuta je prodaja tih džempera, prvi novac stigao je u kuće zlatiborskih pletilja. Njihov broj se sa dvadesetak povećava na stotinu.
U prvoj godini pokriveni su svi troškovi i ostvarena mala dobit zadruge. Organizovane su prve izložbe u Beogradu 1965. i 1966. godine, koje su prokrčile put u javnosti. Dobrila se našla u čudu kad su je pitali ko je kreator: – Taj deo posla radila sam po instinktu tražeći uvek način da se uradi lakše, sa dovoljno uočljivih efekata koji se na tržištu razlikuju od drugih pletenih proizvoda. Godine 1966. u zadruzi se zapošljava Bosa Rosić, plavuša prepuna duha, pešice u zimu dolazi u Sirogojno, tada selo bez puta i vode. Dobrila dobija vernu saradnicu koja će narednih četvrt veka pratiti razvoj njenog “modnog čuda“. Bosa postaje prvi maneken Sirogojna (kasnije etnolog i muzejski savetnik). Njih dve i Caka Adašević čine trojku za rad i uspeh zadruge.
Dobrila je 1966. rodila blizance Mariju i Milana, valjalo je uskladiti obaveze majke i poslovne žene. Suprug je postao reditelj na TV Beograd, rešili su da decu smeste kod Dobriline majke u Arilje:
– Najteže mi je padao ponedeljak kada su me Marija i Milan ispraćali do kapije. Plač mi je odzvanjao u ušima do Sirogojna. Razapeta između svojih ljubavi čini mi se da sam svima ostala dužna.
Pamte se sirogojnske modne revije 1970. u Kolarčevoj zadužbini, Galeriji ULUPUDS-a i Centru za savremeno odevanje, kao i u Dubrovniku, Ljubljani…Pogon pletilja “Zlatiborka“ se pripaja beogradskom “Intereksportu“ postaje “Ineks Zlatiborka“. Omogućen je lakši uvoz vune i izvoz proizvoda. Gostuju u Rimu 1973., na sajmu mode u Lionu, zatim u Minhenu na sajmu zanatstva“. “Ineks Zlatiborka“ ima preko 2.000 pletilja iz dvadesetak sela. Već tada u izvoz za Nemačku ide od 50 do 70 hiljada džempera. Uporedo sa uspehom firme u Sirogojnu niču nove kuće, putevi, pogoni, dom pletilja, biblioteka-galerija…
Sa Briona 1974. dobija pismo Jovanke Broz: “Sa zadovoljstvom sam primila vaš poziv da otvorim dom zlatiborskih pletilja. Posebno mi je drago što su vaše žene svojom darovitom veštinom ne samo proslavile nego i ekonomski unapredile ceo vaš kraj“. U Sirogojnu 1975. Dobrila dočekuje 120 supruga ambasadora akreditovanih u Beogradu. Udruženje umetnika i kreatora Italije 1977. Dobrilu i Sirogojno proglašava velikim imenima svetske mode, pehar AMMA dodeljuje prvi put nekome iz Jugoslavije. Stiže i Vukova nagrada, jer je pokrenula i organizovala žene zlatiborskog kraja, što je borba za njihovu emancipaciju i temeljan preobražaj sela. Kad se radila nova kolekcija rad je poveravala najveštijim pletiljama Brani Planić i Milojki Stamatović. Predivo je specifičnog kvaliteta od islandskih ovaca. Fotoreporter “Politike“ Petar Otoranov ovekovečio je hronološki gotovo sve značajnije događaje vezane za uspeh pletilja i razvoj Sirogojna.
Dr Stevan Majstorović tada piše: “Nedavno sam u Njujorku na Petoj aveniji video džempere i pletene haljine iz Sirogojna. U veoma uglednoj robnoj kući. O cenama da i ne govorim – Amerikanci kupuju i dive se našim seljankama koje su to isplele“. Kao uticajna žena odigrala je značajnu ulogu i u osnivanju Muzeja “Staro selo“ u Sirogojnu, te 1980. Predsedništvo SFRJ odlikuje je Ordenom rada sa zlatnim vencem. U leto 1986. najbolje jugoslovenske manekenke šetaju modnom pistom u Milanu u najnovijim Dobrilinim kreacijama. Sledeće godine “Ineks Zlatiborka“ obeležava četvrt veka rada, 104 pletilje primaju rešenje o penzijama. Džemperi idu u Ameriku, Kanadu, Japan… Pismo zahvalnosti šalju joj Nensi Regan i Liv Ulman, Dobrila je 1988. domaćica Raisi Gorbačov na reviji mode.
U posetu Sirogojnu 1989. dolazi jugoslovenski premijer Ante Marković, koga Dobrila podržava na izborima da se sačuva Jugoslavija, ali njegov Savez reformskih snaga nije imao uspeha. Nagradu ULUPUDS-a za životno delo dobija 1997., a ponude da posao nastavi u drugim državama bez dvoumljenja je odbijala.
Loša ekonomska situacija devedesetih pogodila je i DP “Sirogojno“, kako je novo ime firme: prekinuti su kontakti sa kupcima iz inostranstva, ulične tezge i pijace preplavile su brojne kopije. U penziju odlazi 1998. Poslednjih godina, posle smrti supruga, najviše vremena provodi u Arilju. A čuvena firma ipak nije zamrla, privatizovana je i danas posluje kao “Sirogojno kompani“.
– Sirogojno, Sirogojno…Snovi su postajali java, a java san. Sanjam model, a žene ga još lepše ispletu. Vuna, ta divna topla vuna, grejala me je kad ništa nije moglo da me ugreje, donela mi je toliko radosti u baršunastim oblacima snova – kaže na kraju knjige-biografije Dobrila Smiljanić.
