Dobar brak se nikada ne meri brojkama, ali one govore da iz godine u godinu ima sve više brakorazvodnih parnica, a zbog pandemije se sve manje ljudi odlučuje da kaže "da".
Klinički psiholog i psihoterapeut Branislava Pavlović u intervjuu za RTS otkriva da li može "mrtav brak" da oživi, šta je "tektonski poremećaj" u odnosu dvoje ljudi i kako se može prebroditi.
Šta praksa pokazuje – zbog kojih problema se partneri najčešće odlučuju za bračne terapije?
U praksi, klijenti se najčešće obraćaju za pomoć zbog problema u komunikaciji, emocionalnog udaljavanja od partnera tzv. "mrtvog braka" ili, suprotno tome, visoko konfliktnog braka sa negativnom fokusiranošću na partnera "negativne bliskosti".
Često mi se parovi obraćaju za pomoć i zbog bračne prevare, koja je akutno razarajući udar na partnere i njihov odnos, "tektonski poremećaj" i jedna od najbolnijih stvari koje može da vam priredi partner. Iako je bolna, više od polovine parova želi da pokuša da sačuva odnos i da zajednički razumeju kako i zašto je došlo do prevare. Neki parovi uspeju da kroz duže vreme, radeći sa terapeutom na odnosu i problemima koji su doveli do prevare, ne samo ostanu zajedno, već iskoriste ružnu situaciju da poboljšaju svoj odnos.
Iako je to individualno – postoje li problemi koji se teže, odnosno lakše rešavaju?
-Najveći uspeh primećujem kod parova koji su izgradili bliskost, ali su se vremenom zbog porodičnih i poslovnih obaveza udaljili jedno od drugog i gde oboje pate svako na svoj način. To je proces vraćanja partneru, koji se često dešava kada mlađe dete napuni tri godine, odnosno kada se životno otvori veći prostor za partnerstvo. Takvi parovi imaju gde da se vrate u svom odnosu. Važno je i kada se klijenti obrate za pomoć. U najvećem broju slučajeva partneri izgube ili i ne izgrade intimu i bliskost koja je neophodna za zdrav i zadovoljavajuć emocionalni odnos. Imate puno parova koji su nezadovoljni svojim seksualnim životom. Muškarci i žene uglavnom imaju različit doživljaj seksa – muškarci kroz seksualni odnos i telesnu intimu grade bliskost, a ženama je emocionalna bliskost preduslov za seksualnu bliskost.
Što je bračni odnos više poremećen, to je bračna terapija manje uspešna, a u određenim slučajevima je i kontraindikovana – nedovoljna motivisanost da se menja odnos i ponašanje, pretnja razvodom, porodično nasilje, ozbiljni psihološki, emocionalni poremećaji kod jednog ili oba supružnika, paralelna veza koju partner ne želi da okonča.
Ko Vam se češće obraća – muškarci ili žene? Ko više želi da sarađuje na terapijama? Ima li uopšte tu podela?
- Žene su možda za neki procenat više inicijatori dolaska na bračnu terapiju. Mislim da terapiju inicira onaj partner koji više pati u odnosu, onaj koji ima veće emocionalne ili seksualne potrebe, onaj koji je osetljiviji. Uvek je jedan nezadovoljniji u odnosu i taj obično krene da traži načine da rešava bračne probleme.
Oni parovi koji se obrate za pomoć i dođu zajedno na bračnu terapiju, bez obzira ko je inicijator, imaju mnogo veće šanse da poprave brak, od onih parova koji ne uspeju da se dogovore da zajedno dođu na terapiju.
Dešava se da jedan supružnik zakaže i dođe sam, jer drugi nije želeo ili su se na putu do terapeuta posvađali. Često sam iznenađena koliko pojedinačno gledano svaki partner može biti jako kvalitetna osoba, ali da se zajedno nekako ne čuju i ne vide. Terapeut je nekada "prevodilac", medijator.
Kakav je Vaš utisak da li sada parovi lakše odustaju od odnosa?
- Razvod je teška odluka i uvek lični izbor. Za veliki broj bračnih problema, razvod ne bi trebalo da bude prvo, već krajnje rešenje (uvek se možete razvesti).
Sa kakvim očekivanjima se ulazi u brak i da li su promašena očekivanja baš jedan od problema zbog kojih dolazi do razvoda?
- Ester Perel, porodični terapeut kaže: "Očekivanja su razočarenja koja čekaju da se dese." Da li to onda znači da treba manje da očekujemo? Nema idealnog partnera ni braka. Treba naći sličnog partnera i težiti "dovoljno dobrom odnosu", što znači imati visoka očekivanja od odnosa, ali realna. Zdravo je očekivati da imamo odnos pun ljubavi, emocionalne razmene, poštovanja i podrške, bez fizičkog i emocionalnog zlostavljanja. Realno je očekivati privrženost i lojalnost u odnosu i zadovoljavajući seksualni život. Nije zdravo spuštati kriterijume povodom ovih stvari, jer njih je moguće izgraditi i negovati u odnosu.
Sa druge strane, očekivati brak bez problema, trzavica i svađa je potpuno nerealno. Ne postoji nijedan par bez problema i nesuglasica. Svađe su zdrav način da prevazilazimo probleme i situacije i da se bolje razumemo. Ne postoji partner koji može da nam čita misli i koji nam u svemu odgovara i u svakom trenutku. Svi brakovi imaju trajne probleme koji počivaju na suštinskim razlikama u ličnostima partnera i njihovim potrebama.
Ima li nečega za šta možemo da kažemo da je "crvena linija", preko čega ne bi trebalo da prelazimo u partnerskom odnosu?
- Granica ostanka u braku je granica našeg psihofizičkog zdravlja i samopoštovanja, kao i naše dece. Razvod je nekada jedino zdravo rešenje u patološkim brakovima kao što su brakovi sa nasiljem, nelečenim zavisnostima, kada bračni konflikt onemogućava roditeljstvo i zdravo funkcionisanje porodice. Razvod nije tragedija, jer se dobri brakovi ne razvode.
Da li se stara kovanica "bolje dobar razvod nego loš brak" u praksi pokazuje kao tačna? Kada je brak toliko loš da se ne može "popraviti"?
- Bračne krize i problemi ne pogađaju samo supružnike, već sve članove porodice. Bračna kriza, kao i svaka druga kriza, ujedno je i šansa da se zajedno sa partnerom potrudimo da rešimo probleme koje imamo. Nema idealnog braka bez problema; samo postojanje problema ne znači da je brak loš, važan je način na koji se partneri odnose prema bračnom problemu. Za neke brakove razvod je nekada jedino zdravo rešenje. Ne može se, nažalost, svaki odnos popraviti, nekada problemi traju suviše dugo, pa je jedan partner već digao ruke i emocionalno otišao iz odnosa.
Da li se parovi koji imaju decu više bore da odnos uspe i koliko je tvrdnja da se ostaje u braku zbog dece dobra?
- Razvod brakova bez dece je drugačiji, jer se možete rastati od partnera i da ga nikada više ne vidite u životu. U brakovima sa decom supružnici se razvode kao partneri, a trebalo bi da kao roditeljski par funkcionišu skladno, što se, nažalost, često ne dešava. Deci je potrebna struktura, stabilnost, sigurnost i zadovoljni roditelji.
Ako bračni problemi do te mere ugrožavaju zdravu porodičnu klimu onda nije u interesu dece da roditelji ostaju u zajednici. Deca sigurno mogu biti motiv da se radi na bračnom odnosu i rešavaju partnerski problemi, ali ne treba da budu taoci lošeg partnerskog odnosa u kome nikome nije dobro.
Koji su Vaši saveti, šta je to osnovno potrebno da bi jedan odnos uspeo?
- Ne treba žuriti sa ulaskom u brak, potrebno je da upoznamo partnera i izgradimo stabilan odnos pre nego se odlučimo za brak, a pogotovo stvaranje porodice. Zato se savetuje zajednički život pre braka, jer zabavljanje nije isto što i zajednički život.
Takođe, partner ne može da popuni sve naše praznine, niti može da leči sve naše rane. Mi moramo da budemo sebi dovoljno dobri da bismo imali dovoljno dobrog partnera i odnos. Idealizovane slike partnerstva, gde nalazimo svog princa na belom konju ili nepobedivog zaštitnika, nezdrava su očekivanja koja vode direktno u razočaranja.
Baza dugogodišnjeg zdravog partnerskog odnosa su individualna funkcionalnost, poštovanje, tolerancija, prijateljstvo i ljubav, a ne fatalna privlačnost i zaljubljenost. Plus svakodnevni trud i stavljanje partnerskog odnosa visoko na lestvicu prioriteta. Brak je prazna kutija koju mi popunjavamo i u njoj ćemo uvek naći samo ono što smo kao partneri uneli.
