Sve moje drugarice su se udale, dobile decu i vremenom – ne znam ko je kome tu postao dosadniji. Napunila sam 33 godine i već je postalo nemoguće naći nekog “normalnog”.
Moj savršen život me čeka iza ugla. Kad prođe: ispit, diplomski, prijemni za master. Kad prođe: stručna praksa i čekanje na birou, evo čim se zaposlim. Kad prođe radna nedelja i stigne taj mučni petak koji moje čekanje sažvaće i izgužva do neprepoznatljivosti, pa počne da liči na neki uštogljeni utorak i daleko bilo mamurnu sredu. Moj život su isečci iz nemačkih kataloga devedesetih, nasmejane devojke u svilenim spavaćicama, zavese sa karnerima i muškarci koji nose brkove.
Danas su se snovi pretvorili u trendove na Instagramu, svi liče jedni na druge. Šta li ove žene misle – kad će da sanjaju bolji život ako ga već žive?!
– Kaži mi, je l’ ti uvek pišeš ovako dugačke poruke? – zasvetlelo je na displeju.
Da sam heroina nekog romana, s druge strane ekrana bi bio neki zanosan mladić koji je celog života baš na ovakvu čekao. Umesto toga, meni je verovatno ponovo zapao neki ludak koji traži kres kombinaciju (kakav izraz, gospode, nekim emotivnim zakonom bi ga trebalo zabraniti!).
Ranije sam gubila vreme, dopisivala se nedeljama, manijakalno zaljubljivala u slovca na ekranu i tresla se od radosti svaki put kad dobijem: dobro jutro, laku noć, divoto, želim ti sjajan dan. Ali već prvi susret ili dogovaranje za drugi dejt bili bi fijasko. Malo se šćućurim iza činije sa sladoledom ili tepsije sa gibanicom, poćutim i ‘ajd’ Jovo nanovo.
Napunila sam 33 i već je postalo nemoguće pronaći nekog „normalnog“.
Nisam ja jurila brak, ali nisam ni bila za držanje za ruke i ležanje na travi, što bi rekao Bora. Sve moje drugarice su se udale, dobile decu i vremenom – ne znam ko je kome tu postao dosadniji. Polako smo prestale da se posećujemo i družimo. Jednom sam na nekom dečjem rođendanu tresnula kako mi je muka od Tindera i Fejsbuka i da mi samo oženjeni šalju lascivne poruke.
Nisu me više zvale na njihova velika i svečana okupljanja.
I onda sam shvatila da je to savršen test za sve te „online kandidate“. Ili da pomenem brak odmah u prva dva dana ili da nadugačko i naširoko ispišem esej o tome koliko sam neshvaćena i željna prave ljubavi. Nije bilo lakše oterati, pa… SVE.
– Ne možeš tako, svi će pobeći glavom bez obzira. Ne daš ljudima vremena da te upoznaju. – rekla je moja sestra.
– Koja je svrha upoznavanja, ako se ispostavi da nije vredan upoznavanja? – bežala sam.
Ovaj se dugo držao. Danima sam pisala o nekim nasumičnim idejama, pričala o sestričinama, kako mi se ide da vidim Veselo groblje u Rumuniji, je l’ čuo za to mesto ili da ljudi sednu na avion i odu na Island i kampuju pored vulkana.
– Zamisli, komentar jednog momka koji je otišao na taj lokalitet bio je da prvi put u životu vidi da je Zemlja živa.
– Taj mora da nikad nije šetao kroz šumu držeći nekog za ruku. Ne trebaju ti vulkani da osetiš vatru života. – dopisao je.
NE PROPUSTITE
Ovaj je i od mene luđi, pomislih.
– E, kad smo kod vatre i svega što je žarko – pokušala sam da budem vickasta – sinoć sam sanjala Žarka Lauševića. Kao došao kod mog tate nešto, a ja mu pričam o njegovim knjigama.
– Je l’ ti to ozbiljno?
– Ozbiljno, što? Nije dopušteno da se sanja Žarko Laušević?
– Ne, nego… mislićeš da te zezam, al’… ja baš sad završavam njegovu drugu knjigu.
Gasi internet, gasi internet! Gde se setih za san da ispričam?!
Možda on mene tripuje, da me otera, kao što uostalom i ja njega danima teram iz inboksa. Ne mogu da prolazim kroz još jedno uzaludno dogovaranje još uzaludnijeg sastanka. Hoće li se pojaviti neko “normalan” i originalan kome ne moram sve da crtam?
– Ej, gde si nestala? Šta kaže Žarko Laušević?
– Kaže: može da mi potpiše knjigu, nije problem, klima čovek glavom i pobeže iz moje dnevne sobe.
– Ja ne bih pobegao.
– Molim?
– Kažem, imam jedan nepotpisan primerak Lauševićeve knjige, možda bi ti mogla da središ neki autogram. Vidim, sa snovima ti lepo ide.
– Je l’ ti to predlažeš da razmenimo autograme i knjige?
– Ne, predlažem snove da razmenimo. Ako si slobodna sutra popodne?
Autor: Srbijanka Stanković/ lolamagazin
